Nedavno je u subotičkom pozorištu “Deže Kostolanji” premijerno izvedena opera Poslednje devojčice, za koju je muziku pisala Irena Popović Dragović, na libreto Maje Pelević, a u režiji Kokana Mladenovića. U moru opera, žanru koji je već nekoliko decenija u ekspanziji, peva se uživo (u vremenu pandemije i onlajn) o ljubavi, smrti, ratu, umetnosti, političkim pitanjima, izbegličkoj krizi, tehnološkim i naučnim dostignućima, virtuelnoj realnosti, otkrivanju i osvajanju novih svetova. Figura žene koja pevajući umire na operskoj sceni je jedan od operskih stereotipa. Međutim, problematizovanje žene koja rađa, figure surogat majke, bebe kao skupocenog proizvoda, humane reprodukcije kao industrije, novo je u operskom svetu i pionirski je otvoreno Poslednjim devojčicama.
Ireni Popović Dragović ovo nije prvo opersko delo. Ranije je u saradnji sa bendom Kanda, Kodža i Nebojša realizovala operu Mocart, Luster, Lustik. Takođe je realizovala opersku instalaciju (operu za poneti) Balkan Panic. U njenim kompozicijama, bilo da su one pisane za svet klasične muzike ili za pozorište, uvek je prisutna izvesna doza teatralnosti, potreba da se muzika načini nekom vrstom pozorišta u kome su svi – instrumenti, svirači, glasovi – protagonisti meta-teatra u kome se prepliću umetnička i životna pitanja. Često repetitivna i melanholična, pevljiva i melodiozna, muzika Irene Popović pleni pronicljivošću, nežnošću i neposrednošću. To je muzika koja se sluša i pevuši, muzika koja kao da želi da nas podseti da nekakav topliji i uzvišeniji svet ipak nije samo utopija. Razgovarale smo povodom nove opere o pevanju, glasu, operi i ženskom identitetu.
“VREME”: U susretu sa kompozitorom Ivom Malecom u Rijeci, pre desetak godina, raspravljali smo o svrsi pevanja. On je tada bio mišljenja da je vreme kada je trebalo o nečemu pevati iza nas i da je opera kao pevani žanr stvar prošlosti. Zašto je bitno pevati o nečemu i pevati danas? Šta i kako se menja u doživljaju sveta kada o njemu pevamo?
POPOVIĆ DRAGOVIĆ: Duboko verujem da je opera žanr koji ne može izumreti. Sasvim mi je logično i verovanje da smo prvo zapevali pa onda artikulisali govor, da smo pre zaigrali pa pravilno koračali i da smo kroz pevanje i ples komunicirali sa svetom, i što je još važnije, došli do suštine svog bića. Kada o nečemu pevamo, ističemo melodiju tj. boju jezika, a kroz melodiju dolazimo i do one suštinske iskonske energije reči koja nas vodi u filozofsku srž preko koje stižemo i do istine. Pokušamo li da jednu istu reč otpevamo a zatim i kažemo, nikako nećemo biti u istom energetskom odnosu prema mediju kome se obraćamo, a svakako ćemo i u svom biću izazvati potpuno drugačiju vibraciju. Pevanjem slavimo i patimo jednako jako i kompleksno, a kroz različite valere svog glasa čovek je u stanju da svoje biće dovede do potpune katarze i nekog vida pročišćenja.
Je li moguće govoriti o pevanju kao o vrsti aktivizma?
Kroz pevanje svaki aktivizam postaje ubojitiji s jedne strane, ali i artikulisaniji i poetičniji, s druge strane. U vremenu u kome živimo aktivizam se povezuje tradicionalno sa konceptom neslaganja tj. disidencije u nekom društvu koje moze poprimiti razne oblike – preko onih najjednostavnijih kao što su propaganda kod stanovništva ili lobiranje kod vlasti, sve do političkih kampanja, bojkota, štrajkova i ekstremnih slučajeva koji mogu eskalirati u sabotaže ili oružanu borbu. Mene bi jako zanimala forma, uslovno rečeno opera, koja bi se bavila ovom tematikom. Smatram da bi proizvod bio zanimljiv za analizu kako kroz prizmu društveno političkog konteksta, tako i same umetničke forme, kao i tretmana glasa. Volela bih da se na repertoaru pozorišta nađe neka opera/ sabotaž ili opera/ propaganda.
Vrlo mi je zanimljiv koncept opere “za poneti”. Bilo bi jako atraktivno da postoje servisi u kojima možete naručiti operu koja bi došla na vašu kućnu adresu. U takvim servisima bi mogle da postoje opere različitih tematika i stilova, pa samim tim u skladu sa potrebama možete birati operu koja bi bila atraktivna za vas.
Smatram nužnim da se uvedu i opere koje bi se izvodile u cilju zbližavanja i približavanja ove forme običnim građanima, opere koje bi bile poetski prikazi (ne)bitnog dela vašeg životnog prostora. Bilo bi lepo, makar na nivou eksperimenta, uvesti po jedan operski dan u školama, užim krugovima porodica ili određenim organizacijama. Ova izvođenja bi se svela na nivo improvizacija određenih kapitalnih operskih dela u cilju zabave i demistifikacije forme koja se smatra “većom od života”.
Ova vrsta pevanja svakako bi bila još jedan vid aktivizma.
U konvencionalnoj operi često se negovala specifična vrsta glasa koja je obeležila taj žanr. U tvojoj muzici za pozorišne predstave, kao i u operi Poslednje devojčice, peva se “običnim” glasom. Ti si takođe ponekad na sceni u pozorišnim predstavama i pevaš. Šta znači taj otklon od konvencionalnog operskog pevanja?
Želja da sama izvodim svoje pesme dovela je do jednog specifičnog načina pevanja. Uvek sam imala veliko poštovanje za ljude koji ulažu u svoje glasove i koji ih čuvaju, ali se nisam bojala da ponudim svoj obični glas i postavim ga u nekoj vrsti operskog žanra. Taj glas je bio mnogo “pozorišniji” i namenjen pre svega glumcu, a manje pevaču koji je svoj glas školovao. Nekad postoje prostori u kojima maštamo kako bi nešto moglo zvučati, a to nismo u stanju da proizvedemo i ne stidimo se da to priznamo. U tom priznanju i spoznaji da postoje nesavršeni glasovi, utkalo se i moje viđenje operskog nekonvencionalnog glasa, glasa koji je mnogo jednostavniji, na momente ritualniji, možda čak i primitivniji, ali mi se često čini da je nekako jedini mogući rezultat mog načina razmišljanja i poimanja umetnosti uopšte. Volim operske pevače koji me razumeju i koji prihvate da rade sa mnom, kao što je to slučaj sa operskim divama poput Katarine Jovanović i Nataše Jović, koje su prve zapevale moje pesme na jedan drugačiji način.
U Poslednjim devojčicama tvoja muzika donosi specifičnu melanholičnu, a skoro “kabaretsku” atmosferu. Za operu se generalno često smatra da je “veća od života”, u operi je realistički način prikazivanja “nemoguća misija”. Kako si sagledala odnos između tema kojima se bavi libreto i tvoje muzike?
Tekst Maje Pelević je odličan i pored svoje poetske vrednosti on nosi ono sto je nužno, tiče se svih nas, a žena pre svega. On govori o fabrici za proizvodnju beba, o ženskom telu, o eksploataciji tog istog ženskog tela, i vrlo je istinit i realističan. U dogovoru sa rediteljem Kokanom Mladenovićem i spisateljicom Majom Pelević, odlučli smo da ovo bude opera koja će kroz elemente ove forme pokušati da predstavi svu golgotu koje jedno žensko biće može da prođe u borbi za materinstvo. U ovom delu ima melanholije i neke sete, ima i pametnog i promišljenog smenjivanja žanrova i citata, a sve u cilju da imamo jaku i nepatetičnu formu. Tema je jako osetljiva i vodili smo računa da stilski budemo precizni iako smo bili svesni da smo vrlo često rizikovali i u nekim sredstvima i preterivali. Mislim da smo napravili važnu predstavu, koja je hrabra jer je na jedan nov način progovorila o temi koja se često svede na statistiku, na broj, a ono što je najvažnije ostaje neizgovoreno. Mislim da je ovo jedino delo koje govori tj. peva o ženi na ovakav način.
Poslednje devojčice su u Subotici otpevane na mađarskom jeziku. Reči, kada se pevaju, često postaju nerazumljive. Kako je uglazbljivanje teksta na mađarskom uticalo na muziku?
Jedan jako zanimljiv i uzbudljiv proces za mene. Kada pišem na jeziku koji nije moj maternji jezik, ulazim u jednu potpuno drugačiju percepciju komponovanja. U ovom procesu sam imala veliku pomoć divnog muzičara i pijaniste Arpada Szerde, koji mi je mnogo pomogao da moja ideja ostane što integralnija. Arpad je često umeo da čuje čak i bolje od mene neke linije i savršeno poveže misao i melodiju. Moje muzičko biće potpuno intuitivno stvara kada radi na jeziku koji ne razume. Čini mi se da su neke od najuspelijih stvari koje sam napisala upravo na jezicima koje ne govorim: na mađarskom, albanskom, rumunskom. Podrazumeva se da uvek imam prevod, ali kada komponujete na jeziku koji nije vaš, otvara se jedan potpuno novi spektar boja koji čujem zato što mnogo veću pažnju poklanjam zvuku tj. melodiji reči i tada bivam kreativnija i maštovitija. Trudim se da stvorim jako uzbudljivu muziku koja vas mora uvesti u magičan svet bez obzira da li razumete jezik ili ne.
U istoriji opere često je postojala borba za prevlast u autorskoj hijerarhiji, ponajviše između libretiste i kompozitora. Danas, u postdramskom pozorištu, te hijerarhije su stvar prošlosti i sve operske autorke – kompozitorka, libretistkinja, rediteljka su ravnoravne. Kako je ta ravnopravnost preslikana na Poslednje devojčice?
U slučaju ove opere postoji jedan sklad koji se uspostavio kroz proces i sama hijerarhija rađanja dela je učinila da se svaki član autorskog tima oseti posebno. Nije bilo borbe za prevlast zato što je u slučaju Poslednje devojčice bilo nužno da nežno “porodimo” ovo posebno delo.
Kako sagledavaš poziciju muzičkog pozorišta u regionu, koje su to tendencije koje te zanimaju i kuda se muzičko pozorište kreće?
Zanimaju me nove forme muzičkog teatra, teatra koji vodi ljude u različite prostore i koji ne dozvoljava gledaocu da se uljuljka u svoje sedište. Naša alternativna scena ne postoji, ne postoje pozorišta koja poručuju dela domaćim autorima, ne postoje ni off scene koje će rizikovati da od budžeta koji teško sastave još dodatno rizikuju i postave neku kamernu operu domaćeg autora/ autorke ili grupe autora koji bi progovorili o aktuelnim temama, ili onim manje političkim, a svakako više poetskim.
Kompozitorka Linda Bušar je ranije komentarisala svet kompozitora u kome “da bi bio kompozitor, moraš biti muškarac, mrtav i beo”. Kako gledaš danas na pozicioniranje žene u svetu kompozicije i umetnosti uopšte?
Tema žene u društvu, iako nosi jednu možda čak i preterano nametnutu poziciju koja je favorizovana različitim ženskim pokretima koji se bore za pravo žena, zapravo je jedna od najpravičnijih i najčistijih borbi koja se vodi od samog početka postojanja sveta. Novo doba je samo dovelo do veće vidljivosti ove problematike i jezivog nesklada između žene i belog heteroseksualnog muškarca koji odlučuje, sudi i kreira svet prema nepisanom zakonu u kome je žena ipak manje savršeno biće u odnosu na muškarca, pa samim tim i manje vrednovana i plaćena za posao koji obavlja. Žena umetnica je žena na vetrometini koja je sama svoj dželat, rastrzana između sopstvene želje da stvara, borbe da bude adekvatno plaćena za svoj posao, kao i potrebe i brige da zbrine i prehrani potomstvo. Mogu slobodno reći: da bi bila kompozitorka, moraš biti vojnik bez materice.
