Pojmovi kao romantika, nostalgija, patetika, pa zašto ne i politika, demokratija, domovina, rodoljublje… uopšte ne moraju delovati odbojno, iako su nam ih uglavnom zgadili oni koji ih najviše koriste. Zloupotrebljavaju, pardon. Da vidimo kako je vremeplov odbrojavao unazad i koliko je Sviđa mi se ova stvar daleko od braće Isley, dakle.
Čitavu deceniju od obnavljanja u Zagrebu, i posle malokalibarskih (solo-pevačkih) pojavljivanja na estradnim feštama u SCG, Crvena jabuka se najzad upustila u kratku turneju po većim gradovima Srbije. Njihov rasprodat beogradski koncert u Sava centru (oko 3500 ulaznica po 500 i 700 din. što odjednom dođe nekako jeftino, u poređenju sa…) gotovo je dobacio do 15-godišnjice trijumfa na malom stadionu Tašmajdan, u gradu istog imena koji je još bio prestonica najveće Jugoslavije. Tada je i Jabuka bila opšteprihvatljiv bend uvažene zaleđine novog primitivizma, Primusa i Top liste nadrealista, sa jasnim rokerskim/gitarističkim stavom i crpkom u britanskim šezdesetim, pa ni folk primese nisu smetale, i sve su to shvatili i diskografi (tačnije, zagrebački Jugoton). Odmah po novom talasu, sredinom osamdesetih, prave pop muzike imali smo više, tj. manje nam je nedostajala, svirali su je ljudi, a ne skalamerije, Dirlija je treštao po žurkama gde Cigani u prahu ni slučajno nisu imali pristup. Onda je Crvena jabuka saobraćajnom nesrećom izgubila gitaristu/pevača Dražena Ričla Paru (ex-Meteor Elvisa J. Kurtovića) i basistu Aljošu Buhu (ex-Kongres), proživela takoreći samostansko/akustično razdoblje i oporavila se uz još više naklonosti i hitova. Kao novi pevač isplivao je dotadašnji klavijaturista Dražen Žerić Žera, a uvek dobro producirani zvuk amerikanizovan je velikom pesmom Ima nešto od srca do srca.
A sada, isto je pljuštalo kao da ne postoji Bježi kišo s prozora. Posetioci međutim nisu odavno Bivši dječaci/djevojčice: mlađa, neutralno raznorazna publika više je odraz ovdašnjeg diskografskog/licencnog pojavljivanja Jabuke kroz city/pink imperiju, mada su uživo izostali Principessa i novi album Tvojim željama vođen. Prijatno iznenađenje su ovacije i tačno pevanje starih refrena, od samog početka Sa tvojih usana. Verujem da su većini prisutnih te džamije i bašče sasvim virtuelne, kao što i scenski dim, tzv. suvi led, nema veze sa ozloglašenom sarajevskom maglom. Ali, uvek je bolje i važnije znati izvorno, makar je novim naraštajima jedino prihvatljivo Sarajevo ono koje više ne postoji. Primera radi, poslednji predratni hit-duet Nekako s proljeća i bez šmeka Kemala Montena zvučao je kao premija naspram skaredne obrade Bjele, N. Koje… i estradnog ološa. (Jer, ne znaju svi ni da je npr. Stavi pravu stvar… zarazni hit zagrebačkog Aerodroma, a ne samo reklamni trik.)
Iako je pojavljivanjem Crvene jabuke 1985. neko bezveze solio teoriju da sarajevska rok-škola „kompletira boje YU-zastave“ (uz B. dugme i P. orkestar), Jabuka je svoje derivate očitavala citatima, a sugrađanima/lokalnim uticajima odužuje se obradama Deni/COD-a, te snažne, tajanstvene balade Bacila je sve niz rijeku/Indexa i treske Ne spavaj, mala moja…/Dugmeta koje su posle dva i po sata bile razvođe na polusatni bis. No glavninu programa činile su tačke s predratnih albuma, mudro oročen kapital iz koga su svako malo „iskakale“ tačke kao Mojca, još iz vremena dok su interkontinentalne, ovaj, međurepubličke veze bile poželjne. Uprkos recikliranju te potpunoj predvidljivosti novih materijala, Jabuka komercijalni status ne uživa uzalud: veoma profesionalno „napalo“ nas je sedam muzičara, uključujući prvobitnog bubnjara Darka Jelčića Cunju, Žeru i njihovog dugogodišnjeg producenta i saradnika Nikšu Bratoša. Trojica gitarista (a Nikša nije vodio) nisu bila potrebna, osim možda za pretovar zvuka koji je povremeno maskirao danak šlagerima u glasu večitog mladića nakostrešene kose i par brojeva veće garderobe. Izostao je anplagd, gotovo da nije bilo obraćanja prisutnima niti dramaturgije koncerta, ali uz odličnu opremu sve je klizilo zahvaljujući pesmama s patentiranom čežnjom, vernošću i predavanjem.
Crvena jabuka su verovatno prvi ne-narodnjaci koji su pre 1991. išli da zabavljaju decu naših iseljenika, a danas kao retko ko imaju pravo na tzv. YU-nostalgiju na onaj najbolji način, bez doslovnog pominjanja i bez ikakve veze sa H.M. Harijem i ostalim s(l)uzavim stvorenjima. Kvaliteti Jabuke ostali su dijasporični i jer je s ratom osnivač/glavni autor Zlatko Arslanagić otišao u Kanadu, ostavivši nam valjda nasleđe lepše nego iko. Senti-menti su jedno, a kad vam prekolju zemlju i zgnječe grad – nešto sasvim drugo. Dobro je imati prošlost, to govore već i mnogo mlađi od mene, a nad generacijama kojima političari dnevno ukidaju kulturu i tradiciju bar ta tri sata (le)bdeo je Zlajin dobri duh; čitajte njegove knjige.
Ovo je jedan od onih događaja posle kojih ste mlađi, a setniji.
