Zorana i naprednjaci: Samo bez konjske glave

Ode nam Zorana Mihajlović, i šta ćemo sad? Sve dok je bila tu, zapravo tamo, u Vladi, mogli smo se tešiti da čak i u ovoj vlasti imamo nekog svog.

Nije da smo od toga ikada imali ikakve vajde, nije da je njeno prisustvo u vlasti ikada sprečilo ijedno posrnuće i stranputicu u ovih deset godina, ali opet, uvek smo se mogli osloniti na to da će nas Zorana utešiti objasnivši nam da je sve u najboljem redu i da je Srbija nepokolebljivo na evropskom putu, a da ako se nama čini drugačije, da je to zato što odavde, to jest odozdo, ne vidimo širu sliku, dok je ona odande, to jest odozgo, vidi. „Ko na brdu ak’ imalo stoji“…

Da li se ja to šalim? Šalim se, naravno. Ali, znate kako je to sa šalama: ne pričaju se one tek tako, puke šege radi.

Koji je to vetar onomad naneo Zoranu Mihajlović u Srpsku naprednu stranku, i koja je to potreba nagnala SNS da je tako entuzijastično primi i tako visoko uzdigne, ne zna se baš detaljno, a i nije baš jako važno. Spekulacije na stranu, one su banalne i dosadne u svojoj čvorovićevskoj predvidljivosti.

Kako god, otkad je Aleksandar Vučić spektakularno vaskrsnuo u našim životima, eto i nje tu negde oko njega, kao dežurnog korektiva, kao navodno nedvosmislenog simboličnog dokaza da se Srbija nije ponovo iselila sa matičnog kontinenta, pa i planete, i da će naposletku sve biti u redu. E sad, to što nikada ništa u ovih deset godina nije izgledalo kao da će ikada išta biti u redu, to vam je jedan specifičan zakon dramaturgije: hepiend je najsnažniji ako je prethodno stvar izgledala beznadežno.

Samo što ovde hepienda nema, a čini se da je jedina koja je time iskreno iznenađena i uvređena sama Zorana Mihajlović. A da se ni slučajno ne pokaže da se nije dovoljno iznenadila i uvredila, pobrinula se Informativna služba SNS-a, koja je već u prvim satima još uvek neformalne ministarkine „bivšosti“ o njoj počela da se izražava sa cinizmom i prezirom odavno rezervisanim za opoziciju i druge sumnjive elemente.

Da sam ja na mestu Zorane Mihajlović, pročitao bih to kao poruku da se ne nadam više ničemu sa te adrese, ali ko zna čitam li ja to dobro, jer ja ipak nisam Zorana Mihajlović. I ne bih da se mešam u njihovu internu komunikaciju, u način prenošenja i shvatanja poruka, ponuda, pretnji, upozorenja. Menjaju se, uostalom, simboli i znaci, verovatno je danas, na primer, odsečena konjska glava u postelji ipak malo zastarela. A i konja je sve manje, kao i stočnog fonda generalno.

Sasvim ozbiljno govoreći, jasno je da decenijska ministarka ovoga i onoga u svakoj Vučićevoj vladi nije puštena niz vodu zbog svojih mogućih grešaka i nedomašaja nego zbog verbalnih soliranja koja se više ne mogu tolerisati jer, ako ništa drugo, pružaju loš primer.

A gde smo mi građani u svemu tome? Niti smo imali hasne od Zorane i njenih donekle lepše zvučećih (da ne kažem baš i sadržajno i stilski „nenaprednjačkih“) priča, niti je verovatno da ćemo posebno štetovati od njenog odsustva iz vlasti. U tipu lične vlasti u kidnapovanoj državi, a čijem je cementiranju i sama udarnički doprinela slaveći i uzdižući Vučića u svakoj situaciji, samo je jedan čovek važan i samo je on ministar svih resora, imalac svih mišljenja i pričalac svih priča. Ostali su tu da ćute i statiraju pognutih glava, i da ne kažu ništa čak ni kad progovore.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com