Ne znam da li se ispravno kaže tvitovati ili tviterovati, ali srpski lingvisti bi morali pod hitno da odrede ovaj glagol (kao i onaj za smsovanje). Jer, uskoro će nam biti potreban kako bismo mogli tu radnju da zabranimo na određenim mestima. Amerikanci su već povukli nogu, zabranili su teniserima na predstojećem US Openu da svoje fanove obaveštavaju o svojim razmišljanjima preko tvitera.
Organizatori turnira veruju da se na taj način krši zabrana iznošenja poverljivih informacija iz svlačionica i privatnih prostorija tenisera. Na primer, da li se neko od igrača žali na povedu, bol, mučninu. Neko bi mogao da napiše u svom tviteru da XY ima povredu zbog koje će verovatno predati meč, pre nego što takva odluka bude donesena, što bi moglo da utiče na regularnost takmičenja.
Sa svoje strane igrači odgovaraju da im ne pada na pamet da iznose poverljive informacije ni o sebi ni o drugima. A komunikacija tviterom je za većinu postala neminovna i obavezna. Organizatori opet smatraju da su svojom zabranom dovoljno rekli i da sada ne bi smelo da bude zabune, nema tviterovanja i kraj.
E, sad, kakve bi to posledice moglo da ima na ostali svet? Recimo, da li bi takvu zabranu trebalo uvesti i na neka druga mesta? U skupštinu, na primer?
Zamislite da srpski poslanici za početak otkriju šta im sve tviter donosi. Mogućnost da svojim biračima, ili već kako se zovu oni kojima bi da se obrate, direktno šalju poruke koje inače guraju preko medija. Pod svojim imenom ili anonimno ili i jedno i drugo u zavisnosti od situacije. Ne bih da potpirujem vašu maštu koja se verovatno već dovoljno raspalila. Da li bi, ukoliko se tako nešto dogodi, parlament trebalo da donese odluku da poslanici ne smeju da koriste tviter dok traje zasedanje? Za obe mogućnosti ima valjanih argumenata i ostaje nam da se nadamo da će neki parlament u svetu već rešiti ovo pitanje pa da samo prepišemo odgovor i ne mučimo se.
No, kada smo kod političara i kompjutera, još nešto zanimljivo se dogodilo u Americi. Predstavnici lokalnih vlasti upozoreni su da obrate pažnju na to odakle im stižu laptopi. Zabeleženi su slučajevi da na kabinet gradonačelnika stigne pet moćnih prenosnih računara (toga nikad dosta) koje niko nije naručio, niti im se zna pošiljalac. Ali, kada je već stiglo, šteta je da se baci, je l’ da?
Utvrđeno je da takvi računari vrlo često imaju i softverska i hardverska vrata preko kojih onaj ko ih je poslao može neometano da prati komunikaciju službenika koja bi trebalo da bude poverljiva. Tako sada američke službenike uče da ne uzimaju informatičku i komunikacionu opremu od nepoznatih ljudi na ulici.
