Slepi kod očiju: Šta nam se događa i po koju cenu
Hrvatski „Agrokor“ je ovih dana u Ljubljani potpisao Ugovor o kupoprodaji 53,12 odsto akcija Poslovnog sistema „Mercator“ d.d. s vlasničkim Konzorcijumom od 12 prodavaca. „Agrokor“ će za deonicu „Merkatora“ platiti 120 evra, pod uslovima koji su određeni ugovorom, što čini 240 miliona evra za 53,12 odsto akcija „Merkatora“, odnosno 452 miliona evra za 100%-ni udeo u kompaniji, potvrdili su iz te kompanije.
Nije naodmet reći da su otezanjem s prodajom, u odbrani slovenačkih, nacionalnih interesa, prodavci izgubili veliki novac, jer koliko lane Ivica Todorić, vlasnik „Agrokora“, nudio je za isti posao 800 miliona evra.
Tako će, kad prođu preispitivanja raznih antimonopolskih tela – a proći će – biti stvorena jedna od najvećih evropskih kompanija, a regionalno sigurno najjača sa gotovo šezdeset hiljada zaposlenih i ogromnim obrtom kapitala i Ivica Todorić postaće jak, uticajan politički faktor u srednjoj Evropi, a možda i šire.
Da Srbija još ne zna „gde joj je dupe a gde glava“ svedoči i činjenica da je ova vest dobila manji značaj od Stanijine guze i Sorajinih bradavica, a o Papajama, raznim, i jedinstvenom Šariću i još jedinstvenijem Vladimiru Popoviću i da ne govorim.
Dugoročno gledano, ovaj dogovor između Todorića i slovenačkih vlasnika „Merkatora“ može imati veću težinu i uticaj na Srbiju od bilo kakvog briselskog sporazuma koji naši političari potpisuju. Nije reč samo o tome da se u Srbiji, posle ovoga, stvara takozvani duopol u maloprodaji („Agrokor“ pod firmom „Idea“ i belgijski „Deleze“) već da verovatno nestaje jedna od takozvanih razvojnih šansi Srbije – agrar.
Uloga titulisanja: Šta je nama važno
Igrao sam se malo „istraživačkog novinarstva“ i običnim očevidom utvrdio sledeće: u mom komšiluku otvorena je prodavnica „Idea“ s pompeznom reklamom „Beograd, grad novih Idea“ što se izgleda već obistinjuje, a u frižideru već od podneva kupac može da nađe samo ledeni čaj smućkan u Hrvatskoj. Ima i ovih drugih, ali na policama, i samo me zanima ko bi bio lud da kupi ugrejan ledeni čaj i da ga nosi kući da bi ga rashladio. U vitrini sa suhomesnatim proizvodima dominiraju oni iz PIK „Vrbovec“ (inače, odličnog su kvaliteta). Nije da nema „Zlatiborca“, ali kupac mora biti viši od metar i devedest da bi mu se našao u ravni očiju.
Hoću da kažem – na ovom banalnom primeru – da onaj ko kontroliše maloprodaju kontroliše i prodaju agrarnih proizvoda. U slučaju Srbije očigledno je da je „hrvatski prijatelj broj 1“ (Todorić) uz nesebičnu pomoć države odakle dolazi pobedio „srpskog neprijatelja broj 1“ (Miroslava Miškovića). Reperkusije tog regionalnog derbija u kome je Srbija imala pre par godina neke šanse da pobedi tek ćemo da vidimo. Kad je političarima važniji rejting nego novac u budžetu, obično na kraju ne bude nijednog od ta dva.
Jedan trezven privrednik rekao mi je pre neki dan da bi isticanje prioriteta moralo da se ogleda i u titulisanju. Zašto – pita on – premijer ne bi bio i ministar za agrar, makar operativni posao obavljao ozbiljan državni sekretar? Ako je premijer Dačić mogao da bude i ministar policije, zašto premijerskoj tituli ne pridodati i poljoprivredni portfelj kao simbolički znak od kolike je to važnosti za Srbiju? Par dana posle, javio mi je da se sreo s ministarkom poljoprivrede čije ime, kunem se, niko i ne zna i rekao mi je: „Ja joj ne bih dao da mi uprži luk s jajima!“
Ali, zato je nama uprženo. Todorić je već imao jak uticaj u srpskom agraru, a sa akvizicijom „Merkatora“ postaće dominantan pored prilično pasivnog „Delezea“.
Ako je Miroslav Mišković bio u očima čaršije predstavljen kao monopolista i ako je njegovo hapšenje proizvelo vrtoglavi rat Vučićeve popularnosti, kako ćemo doakati nekom Ivici Todoriću koji će nam uskoro diktirati svakoliku prodaju – od klozet papira do povrća i mesa. Nema tog Vučića koji će da uhapsi Todorića, pre će biti – obrnuto.
Čemu služi fingerbola: Za šefa šampanjac!
Na stranicama koje slede biće reči o licu s naslovne strane – Vladimiru Popoviću. Pojavio se, kao što sam i predvideo pre par meseci, iznebuha i upropastio je sve koje je pohvalio.
Kabinet Aleksandra Vučića saopštio je da nema nikakav ugovor s Institutom za javnu politiku, da im Vlada Srbije ništa ne plaća, da je jedino tačno da se srpski premijer i Popović čuju povremeno, telefonom, a čak je i „Informer“ ispravno procenio da kad se „Beba ukaki, ne mora baš po njima da se usere“, ili, možda loše citiram, bilo je tako nekako. Crnogorski „Pink“ je ustao u odbranu sopstvenog dostojanstva i rekao nešto slično, malo biranijim rečima.
Nema tog majčinog sina kog Vladimir Popović nije upropastio svojim gostovanjem u „Utisku nedelje“. Što bi rekao moj kolega Miloš Vasić, na stranicama koje slede, „onaj isti a nije on“, mada taj nežan opis smatram vasićevskim džentlmenstvom – jednim od razloga što se s njim družim skoro četrdeset godina – ne govòri ružno o čoveku koji je hteo da ti nanese zlo (ono kad nas je tužio, pa se posle mirili u kafani, skupoj i dosadnoj mada sam tada obogatio svoja znanja kad je Popović u petom satu pomirenja tražio od konobara da nam donese fingerbolu – posuda s mlakom vodom i limunom, nikako za piće).
Pre toga, u funkciji šefa kancelarije za komunikacije i medije (ili tako nekako) tražio je da mu dve mlade saradnice „Vremena“ rade nekakvu analizu pisanja štampe o vladi Zorana Đinđića; saradnice uradile pošteno, po standardima, kvantitativna i kvalitativna analiza, izginule za pristojan državni honorar, a on se, mada je pošteno platio, izvikao na njih s porukom: „Ama, mene zanima šta se priča po beogradskim redakcijama.“
Ja lično mislim da je on bio najveća trač baba Beograda i šire i da umišlja nešto o sopstvenim vrlinama, a još više o tuđim manama. Jedan potpredsednik one vlade u kojoj je on još nešto činodejstvovao kaže mi, na dan nastanka ovog teksta, da ga se seća: „Za Đinđićev rođendan uvek je donosio šampanjac i kolače.“
E sad više neće. U pravu je Vasić – nije on više isti, ili smo se mi promenili nabolje.
