Prenemaganje: Politika i matematika
Dobro, niko pametan i sa bilo kakvim političkim iskustvom nije poverovao Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Srbije, da neće da se bavi izborima. Bilo bi to neprirodno, a za Vučića bi bilo posebno neprirodno. I normalno je da se bavi izborima, a treba očekivati da će inače permanentna kampanja, koja traje otkada se dočepao vlasti, biti nastavljena još intenzivnije.
Kad kaže da će „izborima da se bavi desetak dana“, a da će, kao i obično, da radi, radi, radi… i ne spava, ne spava, ne spava… to jeste predizborna kampanja, ali smo na to toliko oguglali da će biti teško napraviti razliku između tih desetak dana i ove gotovo dve godine od kada je Vučić premijer.
On zamajava narod i kad kaže da politika nije matematika. Lično je posvećen rejtinzima, fokus grupama, projekcijama izbornih rezultata i u skladu s tim planiranju matematičke formule koja će mu obezbediti četiri godine novog mandata na temeljima ovog polovičnog koji je počeo 2014. godine.
Nije mu to za zameriti. To rade svi političari ovog sveta. Ono što bi moglo nekog da iritira jeste prenemaganje, moralisanje i kukanje oko toga kako ga malo ko razume, mada je očigledno da je i to deo kampanje i nešto kao odglumljena karakterna osobina: posvećenik i poštenjačina u raljama račundžija.
Matematički je dokazano da takva vrsta foliranja, u politici, ne može večno da traje i Vučić je racionalno doneo odluku da ide sada na izbore, kad žar obećanja još greje ljude i podgreva im nadu da će biti bolje. On hrabri ljude, a verovatno i samog sebe, obećanjima koja su slabo održiva na osnovu egzaktnog sagledavanja situacije. Ko ne bi voleo da budemo ekonomski tigar? Koliko je to međutim realno čitalac će videti na stranicama koje slede u analizi kolege Dimitrija Boarova. Ali, Vučić i njegovi slabo se bave realnošću. Oni neprestano projektuju „kule i gradove (na vodi)“.
Čitam da mu se deo opozicije ruga što je najavio da će obići sve škole po Srbiji da bi video u kakvom su stanju klozeti, ali ja mislim da je to valjana akcija. To bi bila prava upotreba premijerskog autoriteta u funkciji sređivanja stvari koje se mogu srediti s malo para. Inače ćemo biti „usrani tigar“.
Opozicija je u porođajnom grču, što je tema ovog broja „Vremena“, i za sada nema artikulisan odgovor na izborni izazov. Dok je Vučić u permanentnoj kampanji, opozicija, posebno demokratska, bavi se sobom, ličnim odnosima i sujetama i to ostavlja mučan utisak. Snage takozvane desnice nekako su se konsolidovale u dve jasne kolone – Šešelj i blok oko SDS-a i Dveri – ali će i one da vode bitku s ciljem da pobede – cenzus.
Međunarodna zajednica je, najblaže rečeno, slabo zainteresovana za ove izbore. Vučić se pokazao kao pouzdan partner, „faktor mira i stabilnosti“, što on i jeste u ovom trenutku. On se drži obećanja i jasno se vidi da on može u granicama pristojnosti i u pristojnim rokovima da isporuči željeni proizvod.
U takvom odnosu snaga može da se ostvari i proročanstvo Dušana Bajatovića, naišlo na osudu „građanističke“ Srbije, da će ovaj izborni ciklus da svede u budućnosti političku Srbiju na dve grupacije, SNS i SPS, s tim što bi ovaj prvi bio „desni centar“ a Dačićevi bi bili „levi centar“ i da bi se od sada pa „do kraja vremena“ ove dve grupacije nadgornjavale u izbornim trkama. Rekao bih da to nije nemoguć scenario.
Region u pometnji: Sirak među vihorima
Srbija, trenutno, deluje, kad se uporedi s ostatkom „bivše Jugoslavije“, kao da je oaza mira i stabilnosti.
Vlada Mila Đukanovića nalazi se pred izglasavanjem nepoverenja, rezultat glasanja u Skupštini biće poznat nakon predaje ovog teksta u štampu. Ako vlada „ne prođe“, to vodi izborima u kojima će se suštinski glasati za pristupanje NATO-u i protiv njega. A to podrazumeva raspirivanje strasti kao u doba referenduma o samostalnosti. To podrazumeva i raspaljivanje strasti u Srbiji.
Hrvatska je dobila novu vladu, kojoj upućeni daju rok trajanja od osam meseci do godinu dana. Stari premijer mandat je novom predao na engleskom jeziku, važno je da je bilo na latinici, a ministri su toliko živopisni da svaki dan moraju da demantuju sami sebe, dok je akcija popisivanja i pravljenja indeksa izdajnika hrvatstva doživela sasvim zaslužen građanski, intelektualni otpor jer se građani Hrvatske sami kandiduju za taj spisak, a meni je najduhovitiji osnov za upis izjava nekog građanina koji je priznao: „ne slušam Tompsona“. Razvoj događaja u Hrvatskoj nužno, kao neki spojeni sud, reflektuje se i na odnos prema Srbiji, ali i unutar Srbije.
Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, ne odustaje od referenduma, a odnosi u Federaciji BiH verovatno će se dodatno iskomplikovati nakon hapšenja Fahrudina Radončića, jakog igrača na političkoj, bezbednosnoj, poslovnoj i medijskoj sceni u regionu. Dejtonska Bosna liči na čir koji može svakog časa da prsne.
Briselski dijalog s Kosovom biće nastavljen ali, čini mi se, sa sve manje entuzijazma, i procena je da će doći do usporavanja realizacije onog što je u Briselu bilo dogovoreno. Stvar komplikuje i presuda Oliveru Ivanoviću – devet godina robije – što u Srbiji već izaziva proteste i nevericu u elementarno poštenje tamošnjeg pravosuđa kad su komandanti UČK izuzeti od svake odgovornosti, a Ivanović je osuđen, kako je prikazano, na osnovu jednog svedočenja o njegovom prisustvu nekom zločinu, dok su ovi prvi valjda bili u pozorištu kada su činjeni masovni zločini nad nealbanskim življem na Kosovu.
U Makedoniji ne mogu da se dogovore oko već dogovorenog – novih izbora. Posrednici iz sveta pokušavaju stvari da dovedu u red…
Ovde su samo u kratkim, najkraćim crtama natuknuti neki od problema koji će iziskivati i aktivan odnos vlasti u Srbiji. Vučić za sada uspeva da balansira i čak da ima aktivnu a mirotvornu ulogu, ali nije nemoguće da to i pre izbora u Srbiji eskalira i nametne nove obrasce ponašanja. Ostaje da se vidi koliko bi to moglo da utiče na izborni rezultat.
Geni i kolumne: Dvojica na jednoga
Tomislav Nikolić bi trebalo jedno vreme da tihuje ili da promeni savetnike. Ko mu je rekao da govori kako je govorio o srpskom genetskom kodu, treba da vrati, unazad, savetničku platu. Nisam celu stvar nešto pomno pratio, ali je retkost da neko i nešto toliko u jednoj nedelji iritira i Teofila Pančića i Ljubomira Živkova, pa da zasluži da se u istom broju njim bave obojica kolumnista „Vremena“. Čini mi se, međutim, da je kazna zaslužena.
