Vreme odluka: Rusko-Američko biti ili ne biti

Srbija, od kada je počela agresija Rusije na Ukrajinu, liči na zatvor iz filma Tri karte za Holivud. Svi su još odavno odabrali stranu, i sada ponekad preko plota a češće preko društvenih mreža dokazuju pravovernost Moskvi ili Vašingtonu. U tom haosu, ulogu katalizatora obavljaju režimski mediji koji su se podelili po diktatu iz centrale. Sve deluje groteskno i ozbiljno konkuriše kultnoj sceni prepirke iz pomenutog filma u kojoj se rusofil Mrgud i gastarbajter iz Amerike, koji je došao da obiđe majčin grob, vređaju u lokalnom zatvoru, gde ih je zaključao manijakalni šef policijske stanice koji čeka dolazak predsednika.

U svemu tome izgubili smo sami sebe. Zaboravili smo da se prave odluke donose na bazi uverenja i vrednosti.

Kroz istoriju, čiji značaj jednako često precenjujemo koliko i podcenjujemo, odluke smo donosili oslonjeni na svoja ubeđenja. Lazarev odlazak na Kosovski boj, odbacivanje ultimatuma Austrougarske, martovski puč, istorijsko “ne” Staljinu, samo su neki od primera odluka koje su nas definisale. Tim odlukama borili smo se za svoju slobodu ali i za slobodu drugih i bez greške birali socio- kulturološki model zapadnog sveta.

Zbog svake od tih odluka koja je sa sobom nosila krv, suze, bol i nepravdu volim svoju zemlju.

Zbog takvih odluka smo bili poštovani u onom delu sveta koji je bio na pravoj strani istorije. I uvek, ali baš uvek si mi bili odvratni oni koji oko kafanskih stolova proglašavaju Lazara za utopistu, Pašića za egzibicionistu, pučiste za strane plačenike i Broza za izdajnika.

Foto: AP

A onda su došle devedesete, „tužne i nesretne“ što bi rekao Đorđe Balaševic. Iz tog perioda nemamo na šta da budemo ponosni. Išli smo u pravcu dezintegracija dok se kontinent kome pripadamo ujedinjavao uz pesmu Tota Kutunja Inseime, unite, unite Europe. Taj put koji smo birali nas je odveo na istorijsku stranputicu sa koje nikako da se vratimo sebi.

Za to gde smo, ne možemo da krivimo očiglednu neprincipijelnost međunarodne zajednice, dvostruke aršine najvećih svetskih sila kao ni kolektivno silovanje međunarodnog parava. Za to gde smo, odgovorni smo mi.

Zbog tih odluka i izbora nemamo poštovanje onog dela sveta kome, barem deklarativno, želimo da se pridružimo. Neki od nas su naknadano priznali da nisu shvatili šta se dešavalo tih godina nakon pada Berlinskog zida. Neki to nisu shvatili do danas, a neki od njihove nesvesti žive ušuškani u nevladinom sektoru koji bi da poništi sve što se desilo pre nego što smo pogrešili kao ljudi i kao narod.

Uplašeni od te dve krajnosti, iznenadili smo se kada smo shvatili da je vreme odluka opet tu. Odluke treba da donesemo mi koji smo grešili i nismo se pokazali kao dostojni naslednici predaka čijim odlukama se o nekim praznicima kitimo a stalno ih preispitujemo iz uskog nacionalističkog rakursa rezervisanog za one koji nisu u stanju da sakriju sopstvenu frustraciju.

I zato, manimo se fatalizma, nema ovde nikakvog biti ili ne biti za Srbiju. Nema ultimatuma. Srbija će živeti i posle nas. I opet će ljudi tog vremena odlučivati u nekom drugom istorijskom trenutku opterećeni bremenom naših odluka.

Foto: AP

Ovih dana zapravo biramo kakav ćemo trag u istoriji ostaviti mi kao generacija, biramo da li ćemo se odreći Balkanskog kruga ludila koji potomcima garantuje samo obavezu plaćanja dugova koji su proizvod odluka predaka. I zato naše današnje odluka moraju da bude u skladu sa našim uverenjima.

A ja sam milion posto siguran da mi kao narod verujemo da svako ima pravo da živi slobodno. Verujem da svi mi nakon krvavog nasleđa novije prošlosti, kroz koje smo prošli zajedno sa svojim komšijama, preziremo rat. I zato znam da kao narod ne možemo a da ne osudimo svaki metak, granatu ili raketu koju neko ispali u srce, kuću i grad bilo koga.

Ako ovako postavimo stvar, jasno je da institucionalno treba da osudimo napad Rusije na Ukrajinu i da kao narod, o čijim vezama sa Rusijom ne možemo razgovarati racionalno, molimo našu braću da prekinu odmah sva ratna dejstva. I to jednako zbog Ukrajinaca koliko zbog njih, nas, Evrope i Planete na kojoj živimo.

Kada se na ovaj način odreknemo rata kao modela rešavanja sporova u 21. veku, onda smo spremni da razgovaramo o sankcijama Putinovom režimu čiji promoteri nas na društvenim mrežama “bombarduju” simulacijama nuklearnih napada Rusije na zemlje zapadne Evrope.

Taj rat, ma koliko da bi nuklearni udari bili ograničeni, ubijao bi i našu decu.

I zato je neophodno pridružiti se gotovo jednoglasnoj evropskoj koaliciji protiv režima zbog koga ruske majke sa strahom očekuju da li će ih zvati sinovi koji su u vojsci ili će dobiti obaveštenje da ih više nikada neće videti. Neophodno je da podržimo Marinu Ovsjanikovu koja je na ruskoj državnoj televiziji pozvala svoje sunarodnike da kažu ne ratu. Naša je obaveza da podržimo sve one građanske i političke aktiviste koji imaju drugačije mišljenje u Rusiji, a koji su zbog tog mišljenja proganjani, hapšeni i ubijani.

I sve ovo treba da uradimo ne da bi nešto dobili, sve ovo treba da uradimo jer je borba protiv ludosti obaveza prave braće i prijatelja . Sve ovo treba da uradimo da bi negde na početku treće dekada ovog veka napokon pronašli svoju dušu koju smo u sudaru vekova izgubili.

Foto: AP

Vreme je da se manemo glupavih objašnjenja, ne odričemo se mi ovakvim odlukama braće, pravoslavlja, Tolstoja, Dostojevskog, Gogolja, Gorkog, Jesenjina, ne odričemo se mi onih koji su ostavili svoje kosti i ugradili delove svojih tela u oslobođenje velike Jugoslavije od fašističke Nemačke. Nije ovo ni trenutak za trgovinu, ne biramo temperaturu u stanovima ili popunjenost rafova prehrambenim proizvodima na koju smo posebno osetljivi zbog živog sećanja na dane sankcija.

Mi danas biramo da li ćemo prihvatiti pravo jačeg kao dominantan način rešavanja međunarodnih konflikta. Biramo da li ćemo biti na pravoj strani istorije, biramo model društva u kome želimo da živimo, biramo stranu sveta kojoj pripadamo.

A ta strana je zapadna strana, i mi to nekako, uveren sam znamo.

Ako nismo sigurni pogledajmo gde naša deca žele da žive, pogledajmo zastrašujuće brojeve onih koji se dave na čamcima da bi se dokopali tog sveta. I jednom za sva vremena shvatimo da nema i ne može biti odživog progresa ako nismo u saglasju sa kontinentom na kome živimo.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com