Nije naročito prijatno najavljivati godinu u kojoj se neće dogoditi gotovo ništa. Mada je moguće to sagledati i sa lepše strane, ušli smo u godinu u kojoj nam se neće dogoditi ništa neprijatno kada je internet u pitanju. A u Srbiji to nije malo niti je za bacanje. Počev od toga da kompjuteri neće poskupeti, iako to nije ni izdaleka najveći ovdašnji problem.
Ako bih nešto izdvojio kao mogući događaj godine, onda bi to bilo uključivanje Srbije u PayPal sistem, pod uslovom da se to konačno dogodi. Srbija je u tom sistemu plaćanja na internetu trebalo da se nađe još pre nekoliko godina, ali je uključivanje odloženo jer „nismo bili spremni“ (nije bilo Zakona o elektronskom potpisu koji je u međuvremenu usvojen). PayPal ima običaj da države uključuje u paketima te Srbija sada čeka u redu sa Makedonijom i Crnom Gorom. Nevolja je što se radi o tri mala tržišta, manje atraktivna od bilo kojeg srednjeg američkog grada (evo, recimo, Finiks u Arizoni, tek da lupim nešto), a potrebno je savladati administrativne prepreke za tri države. Carinski propisi (drakonski u Srbiji) i odsustvo ozbiljne špedicije ne olakšavaju ništa.
Budući da su PayPal najavljivali mnogi kao događaj za 2010. godinu, sada bih bio oprezan i ostao bih kod ocene „možda“. Ukoliko se dogodi, najviše će koristiti onima koji bi na internetu da plaćaju usluge i kupuju nematerijalna dobra (softver, muzika, filmovi, aplikacije), a možda se okoristi i poneko ko takve stvari u Srbiji proizvodi. Ukoliko izmakne, najavićemo ga za 2012, ionako nigde ne žurimo, jelda?
Drugi događaj koji bi mogao da ima nešto uticaja na srpski internet je prodaja Telekoma. Ova kompanija je dugo favorizovana kao osnova srpskog interneta te je mnogo toga naslonjeno na Telekomovu infrastrukturu. Privatizacija će ukinuti privilegije Telekoma, ali ne treba očekivati nikakvu bolju ponudu internet usluga u 2011. kao posledicu promene vlasništva. Naprotiv, cene bi mogle malo i da porastu, a širenje bežičnog interneta i dalje će biti sporo, što je najveći problem. Jer svetski trend (a o tome u narednom „Navigatoru“) govori da je upotreba bežičnog interneta i mogućnost pristupa na svakom mestu trend koji treba pratiti. Umesto toga neko će nam već objašnjavati da je sjajna stvar što se ulice raskopavaju zarad postavljanja optičke infrastrukture.
Konačno, ako smem da se upustim u malo sanjarenja, 2011. kao predizborna godina (svakako od maja teče zakonski rok od 12 meseci za nove izbore) mogla bi da nam donese značajan upliv politike u internet. U nastojanju da pronađu jeftin i efikasan način da dopru do birača, političari će početi da koriste blogove, Tviter, Fejsbuk i sve što im padne šaka. Tržište postoji, svaki bolji mobilni telefon ima mogućnost da čita ove servise.
Ostaje suštinsko pitanje zašto bi to neko radio, zašto bi birao da svoje vreme posveti praćenju onoga što neki političar radi? Pa, recimo, zato što radi nešto zanimljivo i od značaja za naš život i zbog mogućnosti da lično komuniciramo s njim i u njegovu agendu unesemo i svoje potrebe. A onaj ko osmisli najbolju političku propagandu za današnji srpski internet i proda tu ideju nekoj stranci ili pojedincu, neće se baš obogatiti, ali će od toga u 2011. moći lagodno da živi.
Malo li je?
