Tri keca i sedam dasaka – Šta iz banalnosti izdvaja Mlađana Dinkića, Emira Kusturicu i Dragana Šutanovca

Vlada: Kurta, Murta i Dinkić

Dinkić, Mlađan, kome je taj sudbina druga mu ne treba. Dinkić se vratio u veliku igru na malena vrata. S minimalnom podrškom biračkog tela i ogromnim kapitalom narodne frustracije, Dinkić opet figurira kao nezaobilazan faktor u formiranju vlade.

On to prima kao nešto prirodno. Gde ste od dvehiljadite videli vladu bez mene, kao da nas pita. Njegovi se diplomatski uvijaju i kažu „formiranje vlade ne zavisi od nas“, ali stranka lišena bilo kog ideološkog naboja namiguje na obe strane, kao u Dinkićevim pesmama, mešavini ničega i „duha vremena“, ugađanju ljudima bez sluha, ali s osećanjem za neku vrstu ritma.

Dinkić ne može da izgubi od kada ga je Ivica Dačić pozvao pod zastavu. Sad je sve moguće i, ono što je najgore, za Dinkića je sve prihvatljivo. Oćeš s Tomom Nikolićem? Može! S Borisom Tadićem? Može! Mogao bi on i sam, ali niko nije baš toliko lud da ne vidi da to ne bi imalo smisla.

Srpsku vladu, ako ikad bude formirana, opet će da ucenjuju oni što su jedva prešli cenzus. Nisu Grci badava izmislili bonus za stranku koja dobije najviše glasova. To je pametna dopuna nepametnog proporcionalnog sistema. Dakle, stranka koja dobije najviše glasova dobija još 50 parlamentarnih mesta zbog same okolnosti da su pobedili na izborima.

Zakon im poručuje da ih podrška naroda obavezuje na odgovornost. Ovde, sad i ja moram da kažem, „takozvani analitičari“ i „klub neodgovornih intelektualaca“ tvrde da je svako ko se prihvati teškog premijerskog posla obična budala. A ja kažem: onaj ko je izašao na izbore i obezbedio neku vrstu narodne podrške, u obavezi je da formira vladu i da proba da uradi najbolje što može.

Ako, recimo, vodoinstalater tvrdi da najbolje odgušuje kanalizacione cevi, ne može, kad ga ja pozovem, da mi kaže: zovite nekog drugog. Da je ovde pravde, Srpska napredna stranka stekla bi šansu da formira vladu. Dobro, ja mislim da bi oni formirali lošu vladu, ali oni su dobili većinsku podršku koja se sada obara uz pomoć stranaka koje su jedva prešle cenzus i to u nemogućim koalicionim savezima. Odgovornost je svedena na minimum. Zato će Dinkić da dobije maksimum. Bez izmene izbornog sistema, o čemu sam više puta pisao, sjahivaće Kurta da uzjaše Murta, a da nećemo znati ko nas je jahao.

Vlast u Srbiji jeste smenjiva, ali s ovim izbornim zakonom nije – promenjiva.

Ne diraj mi kamenje: Kusturičin projekt

Kusturica, Emir, bagerom je krenuo da ruši neku utvrdu austrijske vojske poviše Trebinja, kako bi kamen s te stražare ugradio u Andrićgrad u Višegradu. Ja sam jednom u rodnoj Hercegovini probao da izvadim kamen iz tuđe ozidine kako bih obeležio među i nikad to više neću da probam. Ima naroda, a moji su takvi, koji se za kamen vezuju kao za rođenu majku; aman, da sam ih pitao, prodali bi mi celu ozidinu, a ne tek jedan kamičak u moru kamenja.

Šta Trebinjce vezuje za tu manje od sto godina staru kulu stražaru? Ništa. Da prostite – jebe im se. Ali, ne ide to na silu. Predsednik opštine, rekao bih, zasenjen Kusturicom, dao je usmenu saglasnost da se to kamenje nosi, ali sad vrda kad su došle mašine i kad je narod shvatio da je to državni projekt državnog umetnika, pa računaju: ako mi ne možemo da se ugradimo, ajde barem njega da zajebemo.

Znam da ovo zvuči grubo, ali to vam je to, braćo dinarci, prezivali se na „ić“ ili na „ca“, ili kako već. Meni je jedna trebinjska suklata rodom iz sela mojih pradedova obećala jedan kamen, da ga čuvam kod kuće za uspomenu na pradedove, kamen iz kuće Žarkovića, kuća spaljenih poslednji put 1992. godine, pa kad sam ga pitao koliko to košta, rekao mi je da ne košta ništa, ali da bi njegov mali voleo da radi u Pijačnoj upravi grada Beograda.

Onda je Kusturica napisao jedan dirljiv pamflet o austrougarskoj okupaciji, „Mladoj Bosni“, sopstvenom hercegovačkom poreklu i, naravno, spornom kamenju, a u njemu je samo dokazao da je on „sarajevski jaran“ koji nije pronikao u dušu srpskih Iraca koji su na krševinama Popovog polja izdržavali ostarele majke, dok su starija braća tražila sreću u Americi, lovili zmije, cedili otrov i nosili ga hećimima u Dubrovnik. A bez tih kamenih kula ne bilo ni zmija i tako sve ukrug.

Babe i ministri: Šutanovac u komšiluku

Šutanovac, Dragan, aktuelni ministar vojni, biće mi komšija. Nema ni trista metara od mog stana do njegovog budućeg, i eto prilike da se pomirimo kad se nađemo. Ja sam ga pre par nedelja pohvalio kako on ima nekakvo preduzetničko iskustvo u odnosu na druge ministre DS-a u srpskoj vladi, a on je pomislio da ja teram šegu s njim. Razgovor nije bio prijatan, ali to je valjda prirodan razgovor između ministra i glavnog urednika.

Sad je sajt „Pištaljka“, oni što zvone na uzbunu oko eventualne korupcije, objavio da bračni par Šutanovac jeste suinvestitor u izgradnji rezidencijalne zgrade u Skerlićevoj 20, preko puta Narodne biblioteke Srbije. Tu su još Nemanja Vidić, koji taj stan može da plati s dve, tri mesečne plate u Mančester junajtedu i još razni drugi „selebritis“ iz sveta sporta, ovaj put bez razonode.

Šutanovac nema stan. Koristi državnu vilu. Krajnje je vreme da se okući. Ali, šte će on u tom društvu? Ili, zašto je on trebao njima? To je bio lep plac s oronulom kućom od cirka 63 kvadratna metra, pa su majstori, ovi što sada grade, otkupili taj kućerak, Šutanovac je, na primer, otkupio jednu desetinu, drugi nešto više i onda su stekli pravo da izgrade nešto što će s podzemljem imati oko četiri hiljade kvadrata.

Svako će vam reći da je to banalan primer investicione preduzimljivosti, posebno na Vračaru. Ukloniš babu i useliš novu elitu.

Nemam ništa protiv preduzimljivosti. Naprotiv. Ne bih voleo da se ponovo svađam sa Šutanovcem. Nisam siguran da sam izmakao obavezi vojnih vežbi, recimo na Pasuljanskim livadama. Ovde se javlja još jedan sporni moment. Prvobitni investitor, izvođač je bilo preduzeće koje je dobilo veliki posao od vojske. Još je deo gradske parcele dat u zakup od 99 godina.

Šutanovac je uzdržan u izjavama. Po njemu, to je jeftinije nego da je kupio nov stan. To je tačno. Sve ostalo su sumnje.

foto: igor salinger / aermedia.com