Foto: Rade Prelić/Tanjug
Dačić je nekrunisani kralj ronjenja u političkom mulju, Vučić je dokazao da je entitet za sebe, Jovanović je uspeo da postane najtraženija udavača ove sezone; Ujedinjeni su igrali ziheraški i sada ližu rane, a Šapić se dezintegrisao. Negde između partijske čaše mogu da se tumače i kao polupune, i kao poluprazne
Dva dana izbornih analiza pokazuju da je lepota u oku posmatrača, da može da se napiše skoro pa bilo šta, a da se bude u pravu. Recimo, da su Naprednjaci ozbiljno očerupani i da su došli na ivicu fijaska u Beogradu. Ali i da je tzv. građanska opozicija podbacila, čak i kad se uzmu u obzir uslovi u kojima se odvijala trka.
Evo male top-liste, od najvećih pobednika do najvećih gubitnika ovih izbora:
Ivica Dačić, nekrunisani kralj ronjenja na dah u političkom mulju, preživeo je Peti oktobar, dosovske vlade, dosijee u Vučićevoj fioci, da bi iz šešira izvukao sto hiljada birača više nego prošli put i odličan rezultat u Beogradu, gde su ga ankete videle na ivici cenzusa.
Sad bez Socijalista ništa ne može, bez obzira na jalove Vučićeve poruke da sa Mađarima (čitaj: svojim drugom Orbanom) ima većinu u Skupštini. Možda nije daleko dan kad će politički lisac Dačić dovršiti piruetu i prebeći na stranu nekih idućih pobednika.
Predsednik iz frižidera konačno je uspeo u nastojanju da se emancipuje od partije. Aleksabdar Vučić je entitet za sebe, ali to ima svoju cenu, kako će se videti u tački 8 ove liste. On više za svoj režim nije ono što bi Nemci nazvali Zugpferd (vučni konj), nego jaše daleko ispred, nošen svitom dupelizaca i uz jeku tabloida.
Lagodna pobeda u prvom krugu dovela je Vučića do opisa koji mu je posvetio pokojni Lane Gutović, u svom stilu: „Jedan čovek, jedna misao, jedna odluka, jedan gromobran za jedan narod. Kao što je bio Napoleon, kao što je bio Hitler, Staljin…“
Jedini salonski nacionalista Srbije unovčio je to što je smišljeno ugošćavan na televizijima kojima većina opozicionara nije mogla ni da priđe. Oživeo je DSS, zombi-srtranku za koju se mislilo da se upokojila sa Koštuničinom penzijom.
Ruska karta je presudila u tome da Miloš Jovanović bude najtraženija udavača sezone proleće/leto, ali mnoge su udavače ostale usedelice.
Zalazimo u deo liste koji nije prošao izuzetno, nego solidno. Koalicija Moramo je tu pre svega jer je bilo kakva zeleno-leva snaga u Srbiji donedavno bila naučna fantastika. Ne davimo Beograd je temeljnim i dugogodišnjim radom odlično prošao u prestonici.
Ali tu leži začkoljica: Moramo je više od polovine svojih glasova dobio u Beogradu. Da li će umeti da postanu nacionalna snaga? Ili će se tročlana koalicija razići do nekih idućih izbora?
Desničarske zađevice, rascepi i koalicije teško se mogu razumeti ako se ne uđe u dubine opskurnih Jutjub emisija. Ni onda nije baš najjasnije.
Tek, radikalnim desničarima koji se ne razlikuju u materiji, ali se razlikuju u odnosu prema vlasti, naprosto se posrećilo da su glasovi raspoređeni tako da su tri liste prešle cenzus. Mogle su biti i samo jedna ili dve. Da birača za desnicu ima, znamo odavno.
Predsednički kandidat Zdravko Ponoš prošao je bitno bolje od liste koja ga je uz trvenja kandidovala, iako je u kampanju išao sa jednim autom, štapom i kanapom. To govori ponešto dobro o Ponošu, kojeg su naprednjački mediji satanizovali.
Na kraju je prevazišao rezultat Saše Jankovića iz 2017, ali nije došao do čarobnog zbira Jankovića i Jeremića sa prošlih izbora, a jedino je taj zbir davao kakve-takve šanse da bude drugog kruga.
Prelazimo na čiste gubitnike: Bivši predsednik Boris Tadić došlepao je listu na ivicu cenzusa u Beogradu i tako ubio bitan broj glasova. Divovski ego ga i dalje drži u politici i nema nade da će se to promeniti.
Suverenistički karavan Saše Radulovića opet je ispod cenzusa, jer klasično busanje u patriotske grudi i dalje bolje pali od tema američkog alt righta. Ovde valja pomenuti i Radikale, premda njihova misija i nije da se bave politikom, nego da Vojislav Šešelj sedi kod Marića i obezbedi miran život potomstvu.
Zalud je predsednik posakrivao svoje partijske uzdanice iza kojekakvih lekara, matematičara i sportista, zalud je mašinerija korbačem cedila i poslednji kapilarni glas. Pad SNS je znatan, kad namire satelite oni neće imati ni sto poslanika u Skupštini. U Beogradu su izvukli glavu sa panja samo zahvaljujući sitnim smicalicama na biračkim mestima.
Za Vučića je to problem. On po deseti put priča da će napustiti čelo stranke, ali kroz nekoliko godina, kad iscuri i drugi predsednički mandat, moraće opet da se ukaže kao njen lider i da trči za premijera. Ljude poput Brnabić, Stefanovića, Malog i Momirovića sve je teže prodati i zastrašenom ili potkupljenom biračkom telu.
„Đilasova lista“ se svojski trudila i delimično uspela da prisvoji titulu one jedne opozicione kolone. Utoliko je njen poraz veći. Iako su trpeli najviše udaraca režima, pokazalo se da su igrali ziheraški, kao da su hteli da za njih glasa publika N1 i Tvitera, i niko više. Digli su ruke od sela i varoši, gde često nisu imali nijednog čoveka.
Svi u čaršiji znali su da je Jeremićeva Narodna stranka na toj listi mimo volje, to jest samo da bi ipak nekako ušla u Skupštinu. Lista od desetak grupica od kojih će možda svaka povući na svoju stranu biće generator novih opozicionih podela. A onda će, za jedno dve godine, ponovo krenuti priča o ujedinjenju i tlapnje jednih te istih analitičara o optimalnom broju kolona.
Koji Šapić, ko to beše? Čovek se dezintegrisao, bio sopstveni dželat i minus za Naprednjake u Beogradu. Ispostavilo se da Šapićevi glasači ne postoje. Postoje ljudi koji su nekada glasali za Šapića, ali oni očito ne mirišu SNS. Drugim rečima, Vučić ga je preveslao, ali je i sebi malo pucao u nogu. Vesić se sigurno zlurado smeši.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
