Jedva da je ikoga ikada trebalo uveravati u ogroman značaj i visoku inherentnu vrednost morala u jednom društvu. Stari Rimljani su jednom sentencijom izrazili misao da je vrlina sama sebi i nagrada i plata. Neka ovde bude napomenuto tek to da društvo ne može normalno da funkcioniše, a još manje da se uspešno razvija, bez stabilnog, svrsishodno strukturiranog, na sve jednako primenljivog i svima poznatog poretka.
Poredak se temelji na legitimnim, opšteprihvaćenim pravilima, a ta pravila mogu da budu formalna i zakonski propisana, s jedne, i neformalna moralna, s druge strane. Ogromna prednost moralnih pravila jeste u tome što se ona ne zasnivaju na prinudi, što su, dakle, dobrovoljna i spontano respektovana i što stoga u svom oživotvorenju ne podrazumevaju neke vidnije društvene troškove. Zakonski propisana pravila su skupa: zakone treba osmisliti, koncipirati, javno pretresati, doterivati i najzad oficijelno izglasati. Od ovih troškova stvaranja zakona, daleko su veći i teže pregledni troškovi njihove na prinudi zasnovane primene: tužilaštva, sudovi, uvek glomazan policijski aparat, zatvori, a donedavno čak i dželati.
I moralna i zakonom formalizovana pravila omogućavaju nasušno potrebnu, nezaobilaznu koordinaciju društvenih aktivnosti, ali moral osigurava svoj deo koordinacije bez upravo nabrojanih socijalnih troškova. Uz sve to, zakoni se često izbegavaju, falsifikuju, naopako tumače ili, čak, uz neki rizik i trošak, prosto ignorišu. Moralna pravila se ne zaobilaze i ne ignorišu upravo zato što se dobrovoljno prihvataju i spontano slede. Važan dodatni efekat sadržan je u činjenici da pridržavanje moralnih pravila razvija i unapređuje ljudski potencijal društva: priklanjajući se moralu, ljudi postaju sve bolji i bolji u smislu opredeljivanja za dobro i suprotstavljanja zlu. Pribegavajući dosta izobičajenom, ali efektnom marksističkom terminu, moral je velika, premda neposredno nevidljiva proizvodna snaga društva. Neka društva su ekonomski znatno razvijenija od drugih donekle – a i često – i zato što od tih drugih imaju kompletniji, čvršći i doslednije uvažavani moral.
Odsustvo vladavine prava
Živimo u jednom ekonomski nerazvijenom, civilizacijski tek delimično emancipovanom i demokratski nedograđenom društvu. Odavno je kucnuo čas da se među onim standardnim i redovno analiziranim determinantama našeg ekonomskog siromaštva i političke arhaičnosti prepoznaju i one koje nisu dovoljno vidljivi, a osobito nisu materijalno inkarnirane i fizički opipljive. Među tim faktorima je i jedan koji se u profesionalnim analizama po pravilu ni ne pominje, a to je upravo moral. Mi smo društvo u kome je moral na obespokojavajuće niskom nivou, a ostatak teksta posvećen je upravo toj društvenoj manjkavosti.
Moralna zapuštenost jednog društva vazda je široko zastupljena pojava, koja se više ispoljava kroz odgovarajuća nepovoljna stanja i nedopadljiva ponašanja, pa je njenu fenomenologiju u celosti teško izraziti, a još teže po pojedinim elementima taksativno pobrojati. Stoga će ovde, bez makar i ovlašne i nepretenciozne orijentacije na celovitost, biti istaknute samo neke rečite pojave deficita u moralu uz, opet nepretencioznu, naznaku njegovih posledica.
Najlakše je poći od onoga što je najmarkantnije a što, kada je reč o urušavanju morala, bez rizika može da se prihvati kao notorna činjenica. To je u nas često isticano i dovoljno analitično i trezveno obrazlagano odsustvo vladavine prava (OVP). Ono što se lako uočava kao najneposrednija posledica
OVP-a jeste, jednostavno rečeno, društvena nepravda. OVP podrazumeva da deo članova zajednice sebi prisvaja prednosti koje mu ne pripadaju i efekte koje svojim radom nije stvorio, a to po elementarnoj logici implicira da su neki drugi u istoj zajednici neosnovano oštećeni za onoliko, a po pravilu i za više, za koliko su se ti uzurpatori prava okoristili.
Za OVP je odgovorna vlast, i to osobito njeni najviši ešaloni. Vlast na raspolaganju ima državu i, ako je ne zloupotrebljava zarad realizacije svojih partikularnih ciljeva, može merama državne intervencije da otkloni mnogo toga što se s pravom percipira kao nepravda. Odgovornost je logički korelat ovlašćenja, iz čega sledi da su najodgovorniji oni na vrhu upravljačke piramide, a da se ona kaskadno spušta sa prelaskom na sve niže i niže nivoe vlasti. Ta odgovornost može da se raščlanjuje na razne načine, a ovde je celishodno podeliti je na odgovornost za neiznuđeno tolerisanje nepravde i na odgovornost za direktna bezakonja i nepravde, koje na raznim slojevima produkuju različiti slojevi vlasti.
Naročito su štetne pojave bezakonja iz ove druge kategorije budući da one, pored toga što generišu neposredne štete, podstiču slično bezakonje na nižim nivoima. Efekat ugledanja javlja se u svim društvenim procesima, pa i u ovome, a informacije o kršenju pravila na nekom višem i, posebno, najvišem nivou piramide, stvaraju snažan osećaj nekažnjivosti i one niže osobito snažno ohrabruju na individualno atraktivne, ali zakonski nedozvoljene postupke.
Odupirući se iskušenju da se upadne u iscrpno nabrajanje oblika i modaliteta nezakonitog ponašanja same vlasti, neka ovde bude tek pomenuto da se u Srbiji dugo već krši izvanredno značajan čl. 115 Ustava, koji zabranjuje personalno spajanje funkcija predsednika Republike i nekog drugog javnog položaja u društvenim institucijama. Niko neće sa sigurnošću moći da utvrdi štete koje su nastale od takvog spajanja funkcija, ali je verovatno da je ono silno doprinelo ogromnom jačanju političke moći pojedinaca i klizenju društva u model autoritarne vladavine. Šteta proistekla iz tog pojedinačnog akta bezakonja najbolje se vidi po tome što tako generisana autoritarnost Srbiju u nekim važnim upravljačkim dimenzijama čini sličnom Belorusiji, ako ne i Severnoj Koreji.
O opštim posledicama bespravlja koje emituju viši vrhovi ovdašnje vlasti tek jedna rečenica. Ignorisanje ili selektivna primena zakona generiše nepravde ispoljene u nejednakom položaju članova društva u proizvodnji, razmeni i raspodeli. Ta nepravda se svodi na takvo trajno odstupanje od osnovnog načela nagrađivanja pojedinaca shodno njihovom doprinosu društvenom proizvodu, čime se silno demotiviše rad, preduzetništvo i inovacije. Na taj način, društvo u celini spušta se na znatno niže nivoe privređivanja i stvaralaštva od onih koji su resursno i tehnološki dostupni. Srbija je vrlo siromašna zemlja, a među važnije uzročnike tog siromaštva spada generalno manjkav moral, a posebno moral onih na najvišim razinama društvene hijerarhije. Cinik bi rekao da se ovim mehanizmom društvo locira na one nezavidne nivoe razvoja koje u moralnoj dimenziji i zaslužuje, ali bi to, čini se, bila nedozvoljena simplifikacija.
Strateške opcije
Sticaj vanrednih međunarodnih okolnosti stvorio je jednu jednako izvanrednu priliku za testiranje krupnih etičkih opredeljenja ovdašnje vlasti, te tako i zemlje kojom ona gospodari. Rusija je izvršila neočekivanu i gotovo neverovatnu invaziju na Ukrajinu, nezavisnu međunarodno priznatu zemlju i članicu Ujedinjenih nacija. Čini se da je više nego očigledno da je ova agresija bez presedana ništa manje nego flagrantno kršenje međunarodnog poretka, i u sukobu sa svim međunarodnim pravilima koja bi sa ovakvim incidentom mogla da imaju bilo kakve veze. Sa svojom politikom sedenja na dve i po stolice, Srbija se našla u delikatnoj situaciji da se u međunarodnom okruženju postavi prema tom sablažnjivom postupku.
Dilema pred kojom se našla Srbija prilično je jasna: uvođenje sankcija Rusiji dovelo bi u pitanje redovno snabdevanje gasom i istovremeno bi bacilo senku na tradicionalno savezništvo, koje svoje duboke korene pruža čak nekoliko vekova unazad. Upitni bi mogli da postanu bitni uslovi nabavke gasa: cena, potrebne količine i redovnost i fleksibilnost isporuka. Alternativa uvođenju sankcija jeste istrajavanje na vrlo dobrim odnosima sa Rusijom, uz stavljanje pod znak pitanja široki portfelj vrlo raznovrsnih i vitalno važnih odnosa sa EU i, šire, celim Zapadom. Pored mogućih restrikcija izuzetno značajnih trgovinskih odnosa, pod znak pitanja došle bi značajne, u javnosti nedovoljno prepoznate donacije i drugi oblici finansijske podrške i velika masa stranih investicija koje u našoj investiciono neaktivnoj privredi – neaktivnoj kad je reč o domaćim investicijama i odgovarajućoj akumulaciji – imaju ogroman značaj. Velikom riziku mogla bi da bude izložena i sama isporuka gasa, budući da su gasovodi i pripadajuće interkonekcije zasad locirani na teritoriji članica EU.
Razvila se široka i mnogostruko iznijansirana rasprava o tome koja od ovih krupnih, nesumnjivo strateških opcija produkuje veće koristi i izaziva manje globalne štete. Upravo u tom pristupu i odmeravanju učinaka načinjen je krupan i dalekosežan etički prekršaj koji, koliko se dalo zapaziti, u javnosti ne samo da nije valjano okvalifikovan, nego nije na pravi način ni prepoznat. Kad jedna zemlja bez valjanog međunarodnopravnog razloga vojno upadne u drugu, i kad iz tog agresivnog napada proisteknu ogromna razaranja i gubici hiljada i hiljada ljudskih života, uključujući i žene i decu, onda je to sa jedino bitnog etičkog stanovišta situacija u kojoj se nametnuo izbor između dobra i zla, i u kojoj elementarni etički imperativ nameće opredeljenje za dobro, i ne dozvoljava inkorporiranje nekakvih ekonomsko-finansijskih šićara u dramatičnim nabojem ispunjenu računicu koja treba da otkrije “optimalnu odluku”. Ovde optimizaciji nema mesta: krupan i dominantan etički imperativ nalaže opredeljivanje za dobro, nezavisno od impliciranih troškova i eventualne dobiti, ekonomske i političke. U ovakvim situacijama etika mora biti iznad ekonomije i politike. Krupan etički promašaj, greška za koju bi verovatno adekvatniji naziv bio greh, načinjen je tako što je to ključno etičko pitanje spušteno na nivo nekakve privredne i političke računice. Daleko preovlađujući etički značaj nije ovde čak ni prepoznat.
Cena pogodbe
Jedan od rezultata pregovora inače neovlašćenog predsednika Vučića sa predsednikom Putinom jeste, kako se najavljuje, izuzetno niska cena gasa – rečeno je negde na jednoj desetini tržišne cene – i povoljan aranžman u pogledu količina i dinamike isporuka. Da li je to povoljna pogodba? Posle svega, cena ove pogodnosti, naravno politička, nije u celini poznata, ali se naslućuje da bi mogla da bude visoka. Iz medija se da naslutiti da je Srbija jedina zemlja iz evropskog prostora koja nije uvela sankcije, da je u tom demokratski emancipovanom svetu gledaju kao crnu ovcu i da je ozbiljan udarac nanesen međunarodnom ugledu zemlje.
Nije li politički vrh ove zemlje “dao veru za večeru”, nismo li odstupili od poznatog naloga formulisanog u narodnoj pesmi “ni po babu, ni po stričevima, no po pravdi Boga istinoga”? Etički momenti nemaju cenu, a imaju težinu kategoričkog imperativa. Onaj koji moral shvata na pravi, uostalom čak i tradicionalan i dugom istorijom verifikovan način, morao bi ovu moskovsku transakciju našeg predsednika da oceni kao nepovoljnu.
Dodatni, manje opsežan ali još uvek veliki trošak, jesu implikacije tog prijateljstva dvaju predsednika, ruskog i našeg. Mnogi od nas osećaju neizbežnu nelagodu povodom pipirevke koju naš predsednik dugo već igra sa ruskim. To je deo nešto šireg problema. Jer, naš predsednik je iskovao čvrsta i trajnija prijateljstva i sa predsednicima Erdoganom i Orbanom. A ni Lukašenko mu nije dalek. Tako se oformio klub od (ukupno) četvorice, eventualno petorice predsednika koji svi imaju – ublažavajući formulaciju – slab ugled na Zapadu. To jeste jedno nezahvalno i nedopadljivo društvo. Više bi mi odgovaralo da nam je predsednik u društvu državnika koji uživaju ugled u demokratskom svetu. Ovako ispada da se stvari odvijaju po onoj latinskoj Similis simili gaude (Slično se sličnom raduje), ili po engleskoj The same feather flocks together, ili je, najzad, merodavna ona naša S kim si, ontakav si ili Našla vreća zakrpu. Ovakvo društvo je i nepoželjno i problematično. Jer, ceterum censeo (uostalom mislim), u ukrajinskoj avanturi već su izgubljeni silni životi, a rat još uvek traje; zabrinjavajuće je što je odnos predsednika Putina prema toj nesreći nejasan i problematičan. Razložan čovek bi do daljnjeg izbegavao sa njim nekakva čvršća povezivanja. Pa makar to bilo i sađenje tikava.
U turbulentnoj međunarodnoj premetaljki, prepliću se ne samo krupni i neočekivani procesi i događaji, nego i njihovi veoma različiti i jednako izukrštani aspekti. U tom prepletu lako se gube i oni najvažniji aspekti. Ovde je ukazano na onaj najvažniji – etički, koji se našao u dalekom drugom planu u odnosu na neke koji bi morali da budu nesravnjeno manje važni. Tako se odnos prema rusko-ukrajinskom ratu obreo u jednoj nedozvoljenoj računici. Krupno moralno pitanje postalo je predmet nekakvih finansijskih i ekonomskih računica. Ne bi trebalo da bude sumnje da je tako nešto u principu nedozvoljeno. Moralni nihilizam velika je opasnost po svako društvo i teška senka koja tek što nije pala na njegovu budućnost.
Autor je ekonomista i profesor u penziji
Tekst je objavljen u štampanom izdanju, „Vreme“ broj 1643
Čitajte dnevne vesti, analize, komenatere i intervjue na www.vreme.com
