Ima li nekoga da se usudi pa da propusti priliku da se izređa na Bratislavu Gašiću, od trenutka kad je obznanjeno da je to dozvoljeno, čak poželjno? Prednjače, dakako, one i oni koji o njegovom šefu, poslodavcu i uopšte političkom Stvoritelju ne smeju da zucnu nijednu suvislu reč.
Dobro, Gašić je laka meta, a i u potpunosti zaslužuje ovo što mu se sada dešava. Njegov gest/komentar glede klečećih novinarki je na više nivoa opscen, ali najopscenije u svemu tome je sama neprimerenost konteksta u kojem se našao, a za koji sam nije kriv – osim utoliko što je uopšte pristao da se u njemu nađe. Mada, opet – a šta zna Gašić Bata šta je primereno?! Nije on, njim samim, suštinski kriv za to što vi ili ja uopšte znamo za tog palanačkog đilkoša, vižljastog šarmera i baštinika specifičnog veltšmerca iz ćićevačko-stalaćkih krajputaških kafana; naprotiv, to što znamo za njega, a da tome nema nikakvog razloga ni opravdanja i da nam to saznanje baš ni na koji način nije oplemenilo živote, posledica je porazne činjenice da je cela vladavina SNS i ekipe, po vertikali i horizontali, jedna velika, kolektivna potvrda trajnosti pouka Parkinsonovog zakona. A i velike većine Marfijevih. Opscen je, dakle, sam kontekst u kojem je Gašić prvo moguć, onda verovatan, te na koncu – neizbežan. I zato, manimo se mi Gašića.
Pravo pitanje je, hoću reći, ovo: šta je u jednom društvu opsceno? Pošten odgovor kazuje nam o tom društvu verovatno više nego odgovor na bilo koje drugo pitanje. Evo, nismo li danima prisustvovali koreografisanom „državnom udaru“ iz malog mozga, nije li cela jedna (para)državna mašinerija bila upregnuta u razobručeno divljanje nad našom elementarnom inteligencijom i zdravim razumom, dobar ukus bolje da i ne spominjemo? Nije li izvesnom broju čestitih građana (recimo, novinaru Slaviši Lekiću) javno takoreći nacrtana meta na čelu samo zato što Gospodara i njegovu opscenu a bestidnu poslugu ustrajno nervira jer ih podseća na to ko su (niko) i šta su (ništa)? Nije li iživljavanje (u tabloidiotskom duhu) tzv. dr Nebojše Stefanovića nad Oliverom Kovačević – kad smo već kod žena i novinarki – mnogo opasnije, besramnije i opscenije od Gašićeve pubertetsko-moronske pošalice? Nije li njegovo (kao i Vulinovo) minusinteligentno nadrifilozofiranje o tome šta sme novinar, a šta političar, duboko ponižavajuće „intelektualno“ iskustvo za svakoga ko je u životu dočitao više od dve knjige, od kojih, po mogućnosti, bar jedna nije ni Šešeljeva ni dr Mirjane M.? Pa, je li Stefanović smenjen zbog toga? Je li Vulin poslan negde gde ćemo svi nekako uspešno zaboraviti na njega, ako je to ikako moguće? Naravno da nisu, nego su pomaženi po glavicama, jer su učinili nešto što je sastavni deo opscenog scenarija pokoravanja društva, a u režiji države, tj. jedne ekipe opskuranata, intriganata, ignoranata i drugih formi udruženih jajara koja je okupirala institucije Republike Srbije – s našim većinskim odobrenjem, doduše, za šta smo pravedno kažnjeni.
Nismo li pre neki dan gledali kako čoveka pravosnažno osuđenog za ratne zločine na niškom aerodromu kao heroja dočekuje pola Vlade Srbije, plus glavni general i jedan od glavnih popova? Nije li tom prilikom tzv. ministar pravde ekstatično lupetarao kako otprilike Srbija više ne bi ni postojala da nije bilo osuđenika Lazarevića? Koliko je to bilo opsceno, opskurno, negledljivo, gadno, moralno bedno i intelektualno uvredljivo? I da li je opskurna Selaković individua smenjena zbog toga, ili je, naprotiv, još jače privijena na Gospodareve grudi?
Jeste li vi, ljudi, svesni da živimo u zemlji u kojoj će glumac Stiven Sigal da obučava specijalne jedinice? Sva sreća da nemamo kosmonaute – verovatno bi ih trenirali Kluni i Sandra Bulok, jer su se baš dobro pokazali u „Gravitaciji“. O čemu mi, dakle, govorimo kada govorimo o opscenosti? Cela je Srbija pretvorena u danonoćni trandebal u stilu „Vesela braća, žalosna im majka“ i kidnapovana od groteskne družine alavih i bestidnih diletanata, a tercu daje ko drugi nego Glavni brat, čiji je gotovo svaki javni nastup parada (bezalkoholnog) pijanstva i kiča, jer taj nije ni na vinu ni na rakiji, taj je na mnogo težem opijatu – na samom sebi, što bi još i bilo podnošljivo (ko uopšte nije sujetan, neka prvi baci kamen) da nije tako beznadežno lišeno i mere, i tragova boljeg ukusa, i smisla i iznad svega makar najoskudnijeg uporišta u stvarnosti. Zapanjujuće je i besprimerno, ničega sličnog se ne mogu setiti u novijoj barem evropskoj političkoj istoriji, da se najistaknutiji javni službenik toliko i na takve načine neprestano samohvališe i samosažaljeva (to su dve pojavne forme istog fenomena) kao taj naporni, isprazni opsenar, slatkorečivi preprodavač cigle, čas radikalske, čas evropejske. Da ovde još ima nekih institucija, RRA bi zabranila njegove nastupe pre 23 časa uveče. Kako ih nema, opscenost će se sa predajnika-epicentra oličenog u jednom čoveku i dalje neometano širiti do repetitora oličenih u svim tim stefanovićima, selakovićima, vučićevićima i ostalim vulinima, pa onda naniže, do one neke sirote Gorjane, koju kanda nije sramota što je beslovesna – a zašto i da je bude sramota kad nisu bolji ni oni koji su je izvukli iz čestite anonimnosti – i dalje, do papagajstvujućeg plebsa, koji nikada ne propusti priliku da veselo potpomogne uneređenju sopstvenog života.
