Mali i veliki: Zašto se postidela ministarka finansija
Sećate se one reklame „Prodaje su u trafici a nisu novine!“. Cinici su, pre više godina, tvrdili da je reč o pokojnoj „Politici ekspres“, jednom od većih potonuća neumrle „Politike“, koja, ovih dana, slavi 105 godina postojanja i u prošlu nedelju objavljuje na naslovnoj stranici karikaturu Dušana Petričića na kojoj, kroz mećavu veka plus pet godina, pomamni vetar odnosi svakog ko je čitao bilo šta drugo, osim čitaoca „Politike“ koji nesagnut, dakle uspravan i nekako ponosan, korača po tom nevremenu s novinama pod miškom.
Odavno nisam video da je neko toliko stvarnost prilagodio svečarskom trenutku, ali ovde nije reč o novinama, nego o cigaretama. Ono iz reklame s početka ovog teksta je jedan od duvanskih proizvoda famoznog Predraga Rankovića Peconija, čoveka za koga jedan ugledni biznismen nalazi opravdanje u sledećem iskazu: „Tačno je da iskopava pare iz zemlje, ali ih, barem, ulaže u zemlju!“
Aluzija je prosta. Svodi se na činjenicu da je poreklo kapitala sumnjivo, ali je barem jasno da posle obroka spremljenog na Peconijevom, domaćem ulju, možemo zapaliti njegovu, domaću, jeftinu cigaretu… A možda je s tom iskopinom mogao pobeći na neka egzotična ostrva. Možda i nije. Jer nije nemoguće da neko u svetu ima njegovu fotografiju, dok je naši nemaju.
Ali, nije poenta ove priče u ispitivanju porekla kapitala, već u aferi oko akciza gde su najmanje tri stranke osumnjičene da su podržale nevidljivog privrednika menjajući suštinu vladine uredbe o državnoj nadoknadi za promet duvanskim proizvodima u njegovu korist, pa je čak i ministarka finansija priznala da je nju lično zbog toga sramota.
Možda bi se manje stidela da su tu uredbu snagom broja promenile opozicione stranke. Ali, ovde ponekad leva ne zna šta radi desna, pa je glavna poluga promena vladine uredbe bio SPS, koji se sada pravda da s Peconijem nema veze i da namera ove stranke nije bila da se u izmenjenim pravilima određivanja iznosa duvanske akcize favorizuje baš on. Problem je dakle u tome što je vladina stranka menjala vladinu odluku, a podržala su je još dva partnera u većini vladinih poslova – Čankov LSV i Pastorov Savez vojvođanskih Mađara, a za ove dve stranke mnogi tvrde da su, takođe, u klijentelističkom odnosu prema Peconiju koji svoju fabriku jeftinih cigareta ima u Senti, Vojvodina.
U početku su ove tri stranke svoj stav pravdale brigom za siromašnog potrošača. Posle su naglo ućutale. Jedino Peconi pravi te jeftine cigarete, pa šta god oni rekli liči na podršku njemu, dok ovi što su vrisnuli do neba, „Filip Moris“, BAT i „Japan tobako“, prave skuplje vrste, kao što su pravili godinama unazad i „dilove“ s državom. Sada prete da će fabrike u Nišu, Vranju i okolini da zatvore, da se sele u Rusiju i šta ja znam šta još… U javnim nastupima ne izazivaju nikakve simpatije. Deluju kao nadzornici pamučnih polja u kolonijalnoj Indiji koji kulijima skidaju kožu s leđa i još ih teraju da kupuju samo njihove pamučne haljetke po ceni koja je nesrazmerna nadnici za rad.
Ali, tako je to sa duvanom. I tako je to s državom koja ukida carine na uvoz robe iz Evrope, a mora da puni budžet. Jednom sam u Oslu, Norveška, ostao bez cigareta. Najjevtinija paklica koju sam mogao da nađem koštala je oko šest evra. Ako ikad uđemo u Evropu, tri giganta duvanske industrije već će biti negde istočno od Urala.
Tako je proteklu nedelju obeležilo jedno ozbiljno neslaganje parlamentarne, vladine većine. Ako bi svaka nedelja bila ovakva, onda su novi izbori najjeftinije rešenje.
Poslanički „ranjeni orao„: Kako je izvesni Krgović odustao od diskusije
Gledam u utorak nekog Krgovića, iz Srpske radikalne stranke. Ustremio se ka govornici Skupštine Srbije, sav ustreptao od želje da i on doprinese svojim rečima narodnom blagostanju… Nije stigao da kaže ni ono ritualno „Poštovana Predsednice, dame i gospodo…“, kad čovek pade kao poslanički „ranjeni orao“ zbog saznanja da ga neće videti gledaoci koji leže kod kuće bolesni od gripa i domaćice koje dosadu od peglanja prekraćuju gledajući direktne skupštinske prenose na Drugom programu RTS-a. Odmah je odustao od želje da unapredi Srbiju nekim amandmanom. Nema prenosa, nema ni mene – Krgovića.
Zbog izostanka direktnog televizijskog prenosa, Skupština Srbije je, dakle, u utorak radila skraćeno radno vreme, nešto kao ono trudničko, potvrđujući opštu predstavu o sebi kao cirkusu kome snaga počiva na estradnom momentu. Dođe mu to kao neka velika, nacionalna „Grand parada“, a pokazuje se da Aleksandar Tijanić bolje određuje dnevni red od „Poštovane Predsednice“.
Imali smo, jelte buran sportski dan na Drugom programu, tenis, košarka, skijanje, boćanje… pa za uobičajeno grudvanje dva radikalska tabora nije bilo mesta u šemi, dok ja mislim da je to bila pokazna vežba televizijske moći i to vežba koja je potpuno uspela.
Ne bih isključio mogućnost da će to ubuduće biti praksa. Možda je neko umislio da je to način da se poslanici disciplinuju. Po sistemu, vi se držite dnevnog reda, a mi ćemo dati prenos, da vas vidi šurnjaja i ostala rodbina.
Parlament se, inače, raspada po šavovima jednog nepravnog stanja nastalog iz okolnosti da se vodeća opoziciona stranka raspala na dva tabora, pa, u suštini, oba imaju tanak, narodnom voljom slabo ili netačno utvrđen politički autoritet, pa su još umislili da je jako zgodno da se oko tog pitanja preganjaju od jutra do mraka, pred već pomenutom šurnjajom obolelom od gripa i tek toliko oporavljenom da se dohvatila pegle.
Malo je reći da nam parlament tapka u mestu. Bila bi to blaga ocena stanja u forumu na kome počiva autoritet vlasti.
Dobar deo srpske političke elite čak i ne prikriva da su im važnija lična prepucavanja i obračuni nego neki opštiji, zajednički interes i kompromisi koji se prave da bi parlament kako-tako funkcionisao. To će iz dana u dan biti sve skuplje i nedoslednije.
Vozni red bez vlaka: Cena bakra i cena ljudi
Cena bakra je 3000 dolara po toni. Ko je lud da kupi RTB „Bor“. Kad ga nismo prodali onomad, kad je bakar bio duplo skuplji i, dakle, najmanje duplo unosniji posao, kako ćemo ga, i po kojoj ceni, prodati sada.
Ali, ovo nije priča o Boru. Ovo je priča o vozu od Zaječara do Beograda. Putničkom. Jednom sam, pre desetak godina, iz čiste radoznalosti, odlučio da se iz tog kraja istočne Srbije vratim kući vozom. Putovao sam oko sedam i po sati. Kolima sam tamo po teškoj jutarnjoj magli stigao za četiri sata. Putovanje je bilo jedna vrsta traumatične socijalne ekskurzije. Tim vozom je putovala sirotinja. Do Beograda smo stigli samo par studenata i ja. Većina ljudi putovala je u lokalu.
Sad je taj voz ukinut.
Karta za voz, javlja „Politika“, staje od Zaječara do Beograda 730 dinara. Ne držite me za dinar gore ili dole. Karta za autobus staje oko 1300 dinara. Jedan poveliki komad Srbije, sirotinjske, one s čizmama umazanim i od borske jalovine, s teškim mirisom sumpora u gunjevima, s kragnom opšivenom lažnim krznom, smrznut od rada i budućnosti, javljaju prestoničke novine, izgubio je taj putnički voz, istovremeno radnički i sirotinjski, što mu najčešće dođe na isto.
Zbogom, istočna Srbijo, dok cena bakra ne skoči na svetskim berzama.
