Praznik Sretenje svake godine pokazuje se kao lakmus papir ovdašnje politike.
U svojoj suštini, on krije ozbiljnu dilemu zbog svoje dvostruke prirode.
Prva je ona ratnička, vezana za Ustanak i Vožda Karađorđa. Ova metafora je neiscrpan mitski izvor za naše političare, naročito one koji nezavisnost Srbije vide u nekoj vrsti konfrontacije sa aktuelnim neprijateljima.
Borba za slobodu nema cenu, ona zahteva žrtvovanje i svaki kompromis sa obično jačim protivnikom predstavlja čin izdaje. Ove godine, tu ratničku retoriku je u svom govoru na Oplencu primenio ministar Vulin. Govorio je iz glave, uzdrhtalim glasom i u maniru recitatora, sa, po mom ukusu, uobičajenim viškom patosa. Evo nekoliko karakterističnih metafora i lirskih slika:
„Bilo je vremena kada je Srbija, očajna i iscrpljena, dopuštala da joj drugi odlučuju kuda će gledati i ići, ali ta vremena su prošla, i prošla su zauvek.“ Srbija je nakon decenija dobila svoje pravo da odlučuje ko su joj prijatelji, a da je neprijatelji sami biraju, bez povoda i želje.
Govor nikako nije mogao da prođe i bez opisa prirode, pomalo geografskih, pomalo istorijskih: „Ima planina viših nego Oplenac među Srbima, ali nema viših mesta nego što je grob velikog Karađorđa, osnivača Srbije. Ima viših planina nego što je brežuljak oplenački i u njemu crkva, u njoj grob, u grobu prah besmrtnog oca Srbije.“
Pomenuo je i vojnu doktrinu naoružanog naroda i brzinu mobilizacije u čudnoj kombinaciji sa poljoprivredom. Naveo da svako ko zna Srbe, zna da se ništa brže ne stvori od naroda ratara, vinogradara, stočara, malinara, nego vojnik, kome samo treba da se kaže koje mesto da brani i šta svojim životom da čuva. Ništa se brže ne stvori od srpske vojske i da nema ništa upornije i čestitije od rešenosti srpskog seljaka da traje u miru zauvek, da svaku njivu uzore, svaki voćnjak oreže, svaku voćku ubere.
„Ako bih jednom rečju da opišem Srbe, to je reč sloboda“, rekao je Vulin, dodajući da je bilo vremena kada je Srbija očajna i iscrpljena dopuštala da joj drugi govore kuda će ići, ali da su ta vremena prošla zauvek.
Drugi aspekt Sretenja vezan je za prvi Ustav, ograničenje diktature Miloša Obrenovića i početak dugog puta ka izgradnji demokratskih institucija. Ovaj deo tradicije bio je glavna tema govora Aleksandra Vučića u Kragujevcu. Već na početku video se drugačiji pristup, jer obraćanje nije bilo „beseda“ poput one Vulinove, a govor je premijer pročitao sa papira. Evo kako je uporedio nasleđe Karađorđa i Miloša, večitu dilemu naše politike.
„Ako je Karađorđe bio sloboda, Miloš Obrenović je bio država. Na Karađorđu smo naučili šta je etika, na Milošu šta je politika. Karađorđe je postupao herojski, Miloš istorijski, pa ako se moralo, radio je i ispod ličnog i narodnog dostojanstva, ali narod Srbije i Srbija su uvek u tim situacijama bili na dobitku“, rekao je premijer.
Za razliku od ratobornog Vulina, izgledalo je kao da premijer razume politiku teških kompromisa, što je svakako Miloševa tradicija. „Sposobnost orijentacije“, a ne izdaja! Miloš Obrenović se trudio da narod uvek što duže drži u miru, kao i da lukavstvom dobija ustupke za svoj narod i državu.
„Izbegavao je bitku s carskim vojskama kad god je mogao, nije želeo da dozvoli borbe koje bi donele poraze narodu, imao je urođenu sposobnost orijentacije, a seljačkom lukavošću, mudrošću i brigom za Srbiju uspevao je zemlju da sačuva.“
Veoma zanimljiv deo Vučićevog govora bavio se pitanjem autokratije, što se naravno može vezati za temu Ustava, ali zvučalo je kao da premijer pokušava da razume Miloša, čak da se u izvesnoj meri identifikuje sa knjazom u njegovoj želji da „disciplinuje narod“. Miloš je nepogrešivo znao kad treba popuštati, a kad zatezati, bio je rođeni vođa mase, pravi narodni tribun.
„Bio je autokrata, a to je nešto u čemu su Srbi uvek dodatno preterivali. Pričalo se o strašnom Milošu, čak je i on voleo da se o njemu tako priča, jer verovao je da samo ako se narod drži u stezi, može mnogo da se postigne.“
Dragi gledaoci, verovatno ćete biti zbunjeni različitim porukama koje smo od političara dobili na Sretenje. Gledaoci igranog i dramskog programa možda još i više, jer će ujutru na RTS-u videti naš istorijski spektakl o Vuku Karadžiću gde ustanici „seku Turke na buljuke“. Gotovo istovremeno, domaćice će uživati u nekoj od omiljenih turskih serija. Ko bi da ratuje, ima da uživa, koga zanimaju porodične priče iz Istanbula ili Anadolije – samo napred, da ne kažem bujrum!
Na kraju, Sretenje je zahvaljujući Televiziji Pink dobilo još jednu konotaciju. Mitrović je iskoristio prazničnu priliku da pokrene 7. sezonu rijaliti programa „Farma“. Slogan serijala je: zato što ste vi to tražili! Da, dragi gledaoci, nisu Sretenje u televizijskom smislu obeležili ni Vulin ni Vučić, ni Karađorđe ni Miloš, ni Oplenac ni Kragujevac – na Sretenje se u Srbiji u Lisoviću sreću farmeri!
