Ne stišavaju se odjeci reči nemačkog kancelara Olafa Šolca da Srbija mora da „prizna“ nezavisnost Kosova kako bi ušla u Evropsku uniju. Tako je Šolc dvaput rekao, pred kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem i novinarima u Berlinu početkom maja i u Prištini pre desetak dana, pre nego što se srpski predsednik Aleksandar Vučić sa zakašnjenjem teatralno iznenadio.
Komentari prethodnih dana išli su od lakonskih – da je to odavno stav Nemačke i da nema mesta iznenađenju, pa do ogorčenih koji poruku Berlina vide kao game changer.
Kristof Hojzgen se broji u ovu prvu grupu, a on je tip kojeg vredi čuti jer važi za vanredno informisanog i uticajnog čoveka u Berlinu i mnogo šire. Bio je duže od decenije prvi savetnik Angele Merkel i, tvrdi se, njen glavni šaptač kad je u pitanju Balkan. Danas je na čelu Minhenske konferencije o bezbednosti, godišnjeg okupljanja svetskih moćnika i raznih interesnih grupa, recimo veletrgovaca oružjem.
„Malo sam iznenađen što se predsednik Srbije pokazao tako iznenađenim. To se traži već dugi niz godina“, rekao je Hojzgen pre neki dan stranim dopisnicima u Berlinu.
„Imamo mogućnost dogovora po modelu SR Nemačke i Nemačke Demokratske Republike. Sporazum iz 1972. otvorio je mogućnost uspostavljanja diplomatskih odnosa između dve Nemačke, što je kasnije omogućilo da NDR bude priznata i postane članica UN“, dodao je on.
Model dve Nemačke
Tako je podgrejan jedan od modela koji su usputno pominjani godinama, a obigravaju oko onoga što je državni vrh Srbije još 2005. saopštio Kontakt grupi: Više od autonomije, manje od nezavisnosti. Lutalo se tako do primera Kipra ili Farskih Ostrva i Severne Irske, i uvek vraćalo na model dve Nemačke.
Dve Nemačke, obe okupirane i u centru hladnoratovskih zbijanja, skovale su 1972. „ugovor o osnovama odnosa“ za kojim su sledili brojni drugi ugovori. Bon i Istočni Berlin su u preambuli naveli da se ne slažu oko „temeljnih pitanja“, a tu se mislilo na to što se Zapad držao doktrine po kojoj zemlju kad-tad treba ujediniti, dok za komunističku vrhušku NDR-a i Moskvu tako nešto nije dolazilo u obzir.
No van tog neslaganja je potpisan razvoj „normalnih dobrosusedskih“ odnosa na „osnovama ravnopravnosti“, razmena diplomatskih predstavnika kao i da obe zemlje postanu članice UN. Integralni tekst sporazuma na srpskom jeziku možete pročitati OVDE.
O modelu dve Nemačke je još pre pet godina za Dojče vele govorio profesor Verner Vajdenfeld, ranije takođe krupna zverka u diplomatskom Berlinu. Prema njemu, Beograd i Priština bi stavili u zagrade pitanje statusa Kosova, kao što su dve Nemačke izbegle da se izjasne o pitanju budućeg ujedinjenja.
„Tako je to regulisano i ugovorom između dve Nemačke: nezavisno od temeljnih pitanja kao što je nacionalno pitanje – sastali smo se da sklopimo ugovore o saradnji. Da u preambuli ondašnjeg sporazuma nije bilo odgovarajuće formulacije, sve bi bilo propalo, jer je tada opozicija bila protiv sklapanja takvog sporazuma sa NDR. Ali, kada kažemo: jeste, složni smo oko toga da u temeljnim pitanjima nismo složni – onda se to može“, rekao je Vajdenfeld.
Petnaest godina nuđenja
Prema pisanju prištinske „Gazete ekspres“, sa istim modelom je 2018. u region doputovao tadašnji nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel. On je, pak, govorio o potrebi da se kosovska nezavisnost „prihvati“, a ne da se „prizna“.
Zanimljivo je da je model dve Nemačke još 2007. nudio Volfgang Išinger, tada kao evropski član Kontakt grupe. Išinger je inače Hojzgenov prethodnik na čelu Minhenske konferencije, koji se povukao praćen optužbama da se više bavio lobiranjem i zgrtanjem para na prodaji oružja nego svetskim problemima.
Iako Išingerov predlog nije pominjao priznanje Kosova, državna „Politika“ tada je predlog opisala kao „smokvin list“ koji prikriva nezavisnost Kosmeta, a premijer Vojislav Koštunica odbacio je ideju.
Slobodan Samardžić, ranija vedeta DSS-a i ministar za KiM, ovako je pre desetak godina opisao tu Išingerovu ponudu: „Prema našem tumačenju, Zapadna Nemačka je tim Bazičnim ugovorom iz 1972. priznala Istočnu Nemačku, što je za nas bila neprihvatljiva analogija za kosovski problem. Beogradska pregovaračka delegacija, na čijem su čelu bili tadašnji predsednik i premijer Srbije Boris Tadić i Vojislav Koštunica, odbila je Išingerov predlog, što je potom učinio i srpski parlament usvajanjem izveštaja pregovaračkog tima“, rekao je Samardžić.
Tadić je kasnije, u razgovoru za bečke novine „Prese“ tvrdio da je bio za Išingerov predlog: „Još uvek ne mogu da razumem što tadašnji srpski premijer Vojislav Koštunica to nije želeo da prihvati. On je verovao da svojim ‘ne’ može da zamrzne konflikt u nadi da će Srbija u budućnosti biti u boljem položaju da to pitanje reši.“
Tako ispada da je Hojzgen održao u životu predlog koji punih petnaest godina stiže iz Berlina. Ako ne govori na svoju ruku, onda može biti da ni današnja Šolcova Vlada ne bi insistirala na eksplicitnom priznanju nego na onome što je narodski rekao kosovski tajkun i bivši ministar Bedžet Pacoli: „Ponašajte se kao da ste priznali, ali ne morate to javno da kažete.“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
