Slike ovog leta

Letnji TV program je nalik na razglednicu sa letovanja. Danas je to najčešće serija fotografija i klipova kojima nas obasipaju oni koji su negde otputovali.

Poslednje dve nedelje sam proveo u karantinu jer smo porodično pokupili koronu i prilično revnosno smo se pridržavali mera zaštite. Vakcinisani smo od februara, kineskom vakcinom pa, na sreću, nije bilo komplikacija.

Pošto se nađete u izolaciji, televizija postaje, naročito prvih dana dok su simptomi izraženiji pa ne možete da čitate, jedina zanimacija. Nekoliko slika mi je ostalo u sećanju, kao svojevrsni korona dnevnik.

Veliku sreću donela je činjenica da su u toku Olimpijske igre u Tokiju, pa je programska šema RTS-a na prva dva kanala prilično ispunjena. Danju ili noću, možete uživo, ili u repriznom terminu, pratiti sva nadmetanja, uz obavezno navijanje „za naše“. Međutim, zdrava doza patriotizma ponekad bude poremećena željom da naši sportisti donesu nekakav imaginarni broj medalja.

Komentatori takođe, nekako spontano, počinju da bivaju i eksperti, koji će bolje od igrača ili trenera znati šta naši takmičari moraju da urade, gde greše, šta je uzrok eventualnih neuspeha. Posle velike euforije zbog osvajanja medalja, veoma često dolazi do očajanja koje je najbolje prikazano najavom Dnevnika pre nedelju dana kada su voditelji ponavljali: „Danas je bio crni petak za naše sportiste u Tokiju!“ Hvala bogu, svi su zdravo i dobro, a ako nisu osvojili medalju, preživećemo do sledećih igara. Moramo takođe promeniti kolektivnu svest o tome da je isključivo zlatna medalja uspeh, jer su srebro i bronza takođe neverovatan podvig. Sam odlazak na Olimpijske igre podrazumeva ispunjenje visokih standarda u kvalifikacijama, a konačan rezultat, naročito u godini korone, zavisi od bezbroj faktora. Zato bih zamolio kolege iz sportske redakcije da gledaoce u što većoj meri poštede manično-depresivnih epizoda i kvazistručnog pametovanja. Olimpijada je više od toga, čak i u ovim, karantinskim uslovima u Tokiju.

Ostali smo bez rijaliti programa, ali umesto njih na Pinku satima traje nešto što se zove „Narod pita“. Kao da nije bilo dovoljno što su gledaoci godinu dana gledali i slušali bizarne zaplete, sada se to ponavlja u epskim razmerama veličanja i prepričavanja istih bizarnosti. Emisija je toliko dosadno netelevizična, da učesnici bez pardona gledaju u telefon, dopisuju se, prate profile na društvenim mrežama, ćaskajući sa zaludnim narodom koji želi da im objasni šta rade dobro, a gde greše u životu. Do sledeće sezone Zadruge ili Parova.

Poseban žanr su TV prilozi o tome kako se leti provodi naša estrada – ko je na plaži, kako izgledaju starlete i gde nastupaju zvezde i zvezdice. Na Pinku te razglednice piše Željko Mitrović lično. U svim izdanjima vesti čitaju se pismeni sastavi o Srđanu Nogu, o kome ne mislim ništa lepo, ali nisam shvatio šta je uzrok svađe. Drugi vid obraćanja je snimak kako Mitrović vozi skejt noću po Kanu.

U ruci ima selfi stik, a ako iole obratite pažnju, videćete da Žeks bez frke vozi skejt kolovozom, jednosmernim ulicama u suprotnom pravcu. Čovek ekranizuje ozbiljan saobraćajni prekršaj i to emituje svakog sata na sopstvenoj televiziji. E, to je divljina, bato!

Dosta pažnje izazvala je najava predsednika Vučića na Instagramu da će se pojaviti u Dnevniku da objasni kako će on i Vulin sami sebe da tuže i da idu na poligraf. Nije čudno da predsednik bude gost na javnom servisu, pogotovo ako je tema borba protiv organizovanog kriminala, ali dolazi do opasnog mešanja zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Takođe, objava na društvenim mrežama služi isključivo da bi druge televizije to prenele kao vest, jer sumnjam da se svojim biračima Vučić obraća putem Instagrama.

To, recimo, pokušava zamenik gradonačelnika Vesić, koji je čak stigao do profila na Tik-tok mreži. U bizarnim pokušajima da imitira izazove na nivou učenika nižih razreda osnovne škole, Vesić u suštini menja svoj imidž postajući postepeno smešni bucko sa kojim niko neće da se igra pa se on zeza. Ja čekam gejmerski klip kako @sicve011 igra Fortnajt.

Zahvaljujući društvenim mrežama, saznali smo, recimo, da kada Vučić i Lončar obilaze Klinički centar u izgradnji, postoji priprema protokola. Neki batica sa poni repom, u sivom odelu, sed, drži radnicima govor i uči ih kako da aplaudiraju. Poslednji put sam ovakvo rajcanje gledao i slušao u vojsci od oficira za moralno-političku obuku u Zadru 1987. Taj oficir je bio kapetan prve klase Atif Dudaković, a ton i loženje su bili identični. Ovi mučenici sa šlemovima na glavama su uvežbali iz prve, prvo žestok aplauz, a onda horski, ovaj partijski koordinator kaže: „Živela!“, a oni horski ko jedan: „Srbija!“ Uvežbali na keca, što je takođe vojnička fora, bolje ispoštuj budalu na probama, zajebavaće vas satima, a kad dođu Predsednik i ministar, biće kako bude, može i kilavo, može samo da vas uvati za onu stvar, prošo voz, nek se on loži da tapše, skandira i urla kad je za to plaćen iz budžeta.

Što se mene tiče, hvala bogu, prošao je karantin, pa mogu malo da pobegnem od letnje TV šeme, koja je ponekad gora od korone.