Učešće opozicionih poslanika u radu zakonodavne vlasti u suprotnosti je sa uličnom pobunom protiv bezakonja, daje legitimitet autokratiji Aleksandra Vučića i doprinosi prividu normalnosti. Korist je, sa druge strane, ograničena
Jedni su mišljenja da je potpuno svejedno da li opozicioni poslanici učestvuju u radu Narodne Skupštine, ili je bojkotuju.
Drugi smatraju da će opozicioni poslanici u Skupštini raskrinkati štetne zakone i da će uspeti da prosvetle ponekog gledaoca zalutalog u diretkan prenos skupštinskog zasedanja na drugom programu RTS-a.
Treći su, pak, ubeđeni da u situciji u kakvoj se Srbija nalazi učešće opozicionih poslanika u radu Skupštine samo daje legitimitet vlasti, koja sve manje preza od otvorenog kršenja zakona i gole represije, te da otupljuje oštricu uličnih protesta.
Pogotovo što poslednjih 13 godina opozicija ništa nije postigla učešćem u vređanju, nadgornjavanju i prepucavanju sa poslanicima vladajuće većine u skupštinskoj sali.
Drugim rečima: ako neko tvrdi da je Srpska napredna stranka „otela“ sve institucije, pa i zakonodavno telo, onda sam sebi skače u usta ako učestvuje u radu tih institucija, javlja se za reč, dobija reč, kaže šta hoće, nakon čega će vladajuća većina svakako da usvoji sve što je zacrtala. Naravno ne pre nego što izvređa kolege iz opozicije i izrecituje šta joj je pripremljeno.
Posmatrano iz Brisela, oni koji tvrde da je u Srbiji na snazi hibridna demokratija, autokratija, diktatura, partijska država ili vlast jednog čoveka, diskutuju sa kolegama iz SNS-a i Socijalističke partije Srbije u Skupštini, iznose svoje mišljenje u dirketnom televizijskom prenosu, učestvuju u radu zakonodavnog tela. Briselsku birokratiju ne zanimaju finese obesmišljenog skupštinskog rada pod dugmetom Ane Brnabić, oni vide ono što im se servira: sliku funkcionalne parlamentrane demokratije. Za sve one koji stabilokratiju stavljaju iznad demokratije, to je odličan alibi da se ignoriše pobuna društva u Srbiji koja ne jenjava već gotovo godinu dana.
Posmatrano sa ulice, opozicione parlamentarne partije učestvuju u onome, do čega je režimu Aleksandra Vučića najviše stalo dok diže letvicu samovolje: uspostavljanju privida normalnosti.
Dok policija bez ikakvih posledica na protestima mlati i hapsi građane i studente i obasipa ih suzavcem sumnjivog sastava, dok naprednjački batinaši razbijaju lokale sa sve vlasnicima koje dovode u vezu sa protestima, a Više javno tužilaštvo proganja one koji demonstriraju protiv vlasti besmislenim optužbama za pokušaj državnog udara i rušenja ustavnog poretka, dok politički zatvorenici čame u zatvorima, dok se režim polako sveti svima koji su se drznuli da podrže studentske proroteste, ili su u njima učestvovali, dok vlast prosto ignoriše presudu suda o odborničkim mandatima u Zaječaru, a batinaške trupe vršljaju Kosjerićem, usred nezakonite vladavine v.d. direktora, uzdizanja Alta banke u primarnu državnu banku, dok su u pripremi restriktivni zakoni sa ciljem ograničavanja javnog okupljanja, dok predsednik Srbije luduje po televizijama, a šatori Ćacilenda se bele pred ulazom u Narodnu skupštinu …, sve u svemu u jeku neproglašenog vanrednog stanja koje traje od 1. novembra prošle godine deo opozicije učestvuje u skupštinskoj raspravi zajedno sa ministrima premijera Đura Macuta.
Onima koji su za vlast odgovara da većina opozicionih poslanika učestvuje u skupštinskom igrokazu „rešavanja problema unutar institucija“. Za mnoge od onih koji su protiv vlasti obrazloženje zašto to u ovoj situaciji čine ne zvuči naročito ubedljivo. Verovatno bi delotvornije, a svakako doslednije bilo da kada već zahtevaju raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, opozicioni poslanici trajno napuste Skupštinu i tako povećaju pritisak uličnih protesta da se taj zahtev ispuni.
Razumljivo je da u studentskoj pobuni marginalizovana opozicija pokušava da pronađe svoju ulogu u aktuelnim zbivanjima, ali je veliko pitanje da li se učešćem u parlamentarnoj šaradi samo još više udaljava od biračkog tela.
Poslanik Zeleno-levog fronta Radomir Lazović nazvao je rad Skupštine u srpskoj realnosti „paralelnom stvarnošću“. Kontradiktorno je, međutim, da je pritom i sam odigrao svoju ulogu u njoj.
Dok većina opozicionih poslanika učestvuje u radu Skupštine, a jedan deo njih ga bojkotuje, potencijalnim opozicionim biračima svakako bolno bode oči još jedan dokaz razjedinjenosti opozicionih parlamentarnih partija. Onima sklonim režimskim partijama to uliva nadu da se ništa i nikada promeniti neće.
I na kraju: koja je razlika da se opozicija odazove pozivu na dijalog Aleksandra Vučića i učešća u jesenjem zasedanju Skupštine?
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Da li je Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio poruku najoštrije Rezolucija Evropskog parlamenta ikada o Srbiji potkrepljenu upozorenjem Evropske komisije
Goruće pitanje nije zašto se šator u Ćacilendu zapalio, već šta šta to šatorsko naselju ima da traži ispred Narodne skupštine već pola godine
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
