Može Vladimir Bilčik da relativizuje koliko god hoće, Ana Brnabić da govori o „radio Milevi“, a Aleksandar Vučić da zviždi u mraku da ga „antisrpski“ Evropski parlament ne zanima – Rezolucija o srpskim izborima vrhovnog zakonodavnog tela Evropske unije koje je i kontrolni organ Evropske komisije je prva ozbiljna diplomatska pobeda srpske opozicije.
Ova Rezolucija Vučiću lepi etiketu autokrate koji je umešan u krađu izbora, iznosi ozbiljne sumnje da nije neprikosnoveni i voljeni narodni vođa, kakvim se izdaje, i zahteva od izvršne vlasti EU da hitno formira ekspertsku komisiju koja treba da istraži sve optužbe o izbornim prevarama vlasti, a od, defakto, predsednika Srbije, jer se samo on za sve pita, da obezbedi punu sardnju sa evropskim istražnim organima. U suprotnom, Srbija će izvisiti za novčanu pomoć EU.
Ubedljiva većina sa kojom je Rezolucija izglasana – za je glasalo 461, protiv 53 evroposlanika, 43 je bilo uzdržano – uliva solidnu nadu da bi preporuka EP Evropskoj komisiji i državama članicama mogla da se sprovede u delo. Preko svačega troma Unija zadubljena u sopstvene i svetske probleme može da pređe i da se pravi mrtva, ali teško i preko argumentovanih optužbi da se (pre)grubo dirnulo u srž demokratskog vrednosnog sistema – u izborni proces. I to u zemlji koja im status kandidata i aspiracije da se pridruži Uniji.
Za Vučića je ovo šamar kakvog se pribojavao. On veoma dobro zna kako prolaze oni, koji od „faktora stabilnosti“ u očima tzv. Zapada postanu „remetilački faktor“, od Slobodna Miloševića do Nikole Gruevskog. Iskusni političar će pokušati da amortizuje pritisak kojem je trenutno izložen i ubedi „zapadne partnere“ da im je ipak više koristan, nego štetan (Kosovo, Milorad Dodik, Rusija).
Međunarodna komisija koja istražuje prevarne izborne radnje u Srbiji za njega bi bila velika uvreda (Zar meni, najpoštenijem, na reč da ne verujete da su to bili najčistiji izbori, nego onim Đilasovim lopovima!?). Ako bude primoran da je pozove (vampiri u kuću ne dolaze nepozvani) pokušaće da ih utopi u vilajetima državnih organa.
A liderima „Srbije protiv nasilja“ bolje bi bilo da sada ne spavaju na lovorikama. Na spoljnom planu su ostvarili dobar uspeh, ali na unutrašnjem društveno-političkom je sve stalo. Dok su naprednjaci samo s jedne prešli na drugu izbornu kampanju, opozicija je opet jednom zaboravila na pešački rad na terenu bez koga, u uslovima kontrolisanih medija i solidne postizborne depresije u redovima pobornika funkcionalne demokrtije među građanstvom, nema ništa. Nisu dovoljni nastupi na televizijama i opstrukcija Skupštine.
Svim cinicima uprkos valja napomenuti da je štrajk glađu Marinike Tepić u dobroj meri doprineo obrtanju ćurka u dalekom Strazburu: ekstremni potezi umeju da probude zainteresovanost nezainteresovanih. I u Briselu.
