Dobra vest je rđava vest, učio sam još za vreme komunizma, bio sam, dakle, upozoren na strvodersku stranu novinarstva, ali već sam bio u studentskom domu „Patris Lumumba“ i već sam se bio razbaškario u baštinjenoj mudroliji da ono što otpočneš ima i da završiš; učili smo kako malograđanin voli da uz belu kafu – koja je pre otkrića ovsenih i kukuruznih pahuljica, udružena s kiflom od belog, danas nezdravog brašna, bila simbol mirnodopskog fruštuka u varoši – rado čita o potonuću slavne lađe, pa o zločinu iz strasti, o uspelom atentatu na prestolonaslednika kome džaba sad sav sjaj dvora… Na dnu večitog mrtvozorničkog menija bile su saobraćajne nesreće, poginuća seljaka na otvorenoj pruzi, smrt čobanina od groma na proplanku koji još nije stavljen na raspolaganje turistima, stalno neko umire, nikada mi, koji pa stalno doručkujemo i ne vidimo da bi tu željeznu potku na kojoj se svet (naš) drži išta moglo da uzdrma.
Koliko god žalio za mrtvima i saosećao sa ožalošćenima ne može vlasnik medijskog koncerna zabraniti svom biću da se u sebi osmehne i da izračuna koliko će vanredno izdanje novca doneti; stolar specijalizovan za mrtvačke kovčege ima razdoblja kad prodaja opadne, upadne i on u nekoje dugove pa kad čuje da je neko umro zaigra mu i protiv volje njegovo zanatlijsko srce, ali dok familija dođe da poruči sanduk on je sitnosopstveničku iskru radosti ugasio i dostojanstveno prikazuje asortiman svojih proizvoda; jedne sam noći na zrenjaninskom putu pomagao pogrebniku da promeni gumu, iz Berlina je prethodnog jutra (!) povezao pokojnika u Kragujevac, u Novom Sadu mu se auto pokvario pa je kovčeg divertovao kolegi, što sam saznao tek kad smo zamenili gumu, ja sam mu baterlampom osvetljavao sedište pod kojim je u tom modelu mercedesovog karavana smešten rezervni točak, pa sam mislio da ću možda morati da pridržavam i mrtvački sanduk, smrt je biznis, tu se ne može ništa, smrt je jedan od prirodnih oslonaca medija: cunami, rat, teroristički napad, izvršenje smrtne kazne… Povećava gledanost, podiže cenu reklama, podstrekava kupovinu deterdženata, kondoma, piva, kozmetike i ostalih izuma koji slave i ulepšavaju život. Ako nije masovna smrt mora biti u nečemu drugom preterana, mora biti preuranjena i za nju je potreban krivac ma bio i neotkriven ili u bekstvu: premoreni doktor koji radi i privatno i neprivatno, banda, sekta, a može i neki maloletnik od koga to niko ne bi očekivao.
Ima jedna tačka u kojoj mediji redovno preigraju. Izveste o nesreći, ovekoveče sahranu, pogotovo kad je reč o grupnom pogrebu u organizaciji i o trošku države, armije i sl., ali istraživačko novinarstvo bi publici da predoči kako se osećaju oni koji su izgubili najmilije.
Televizija je prema mojoj ličnoj evidenciji ta čiji su poslenici prvi intervjuisali i snimali najbliže srodnike nastradalih, osećala je obavezu da šok koji je još daleko od toga da postane tuga prenese (prikaže, dočara) gledaocima. U Knjizi Propovednikovoj stoji da je srce mudrijeh u kući gdje je žalost, a bezumnijeh u kući gdje je veselje, ali Propovednik teško da je imao u vidu novinare, osobe koje dolaze da bol prilagode ukusima miliona potrošača. Kad je tabu neuznemiravanja prvoožalošćenih jednom pao, i štampani mediji izveštili su se da sa najbližim srodnicima poginulih ili ubijenih prave zgodne priče, jer, gle, i u zagrobnim storijama ima više života nego u prepričavanju onoga što su rekli političari!
Ako se deca potuku toliko da dvoje njih na smrt pretuku trećega, novinari se sutradan stvore u kućama roditelja, ovi budu još toliko zasopljeni istinom sa kojom su proveli tek jednu besanu noć da poslenike tiska i ne oteraju, nego i na taj, ah, kako samo savremen način daju oduška bolu koji će biti obrađen odgovarajućom tehnikom i dopremljen do najudaljenijeg kioska. Da bi slika bila potpuna i uravnotežena, podjednak prostor daje se i drugoj strani, premda je to ista strana, iz koje potiču decoubice koji su i sami deca! Pa šta bi pod milim bogom roditelji mogli da kažu?! Ako je društvo baš toliko savesno pa hoće da iz košmarnog, nepodnošljivog događaja izvuče pouku, mora li to da se desi dok telo žrtve nije još ni pokopano? Mora. Zato što sućut publike ima kratak rok trajanja, sutra stižu nove atrakcije, kuj gvožđe dok je vruće.
Praksa je za učestalije zločine (iz strasti, ljubomore, teškog alkoholizma i sl.) već stvorila odgovarajuće obrasce, takoreći upitnike koje novinari malo razigraju i poturaju ih majkama u crnini ili skamenjenim od bola očevima: ako je verenik pao od konkurentske ruke, onda se romansira njegova biografija, navijao je za Zvezdu, želja mu je bila da sa Delijama ode u neki evropski grad, pre dve nedelje dobio je pasoš, ako je ubijeni bio poljoprivrednik istražuju se njegovi osujećeni planovi (a svi su osujećeni), hteo je da kupi nov traktor, ubijena devojka u koju su se dvojica kobno zagledala nije našla posao u struci pa se upisala na tečaj toga i toga (gde je i upoznala svog dželata, sudbina! itd.)…
U želji da dočara nasilno prekinute živote novinarstvo gradi žanr nemogućih biografija kojima su tolike okolnosti išle naruku a koje su, eto, neodigrane zbog nečijeg pomračenog razuma, zbog besa koji nije stavljen pod kontrolu, zbog intriga male sredine (a koja je svuda mala, jer se život uvek vrti u jednom te istom karantinu ma koliki bio Grad). Pošto ima svoju publiku, neka ta grobljanska književnost cveta, jedino bi možda trebalo zakonski odrediti moratorijum, poštedu za ožalošćene koja bi trajala četrdeset dana.
