Nema više ničega što za DOS i DSS nije dobar razlog za svađu. U stvari, nema nikakvih dobrih razloga, tako da mora da se radi s malima i nikakvima, pošto niko ne želi da ostane bez politike, a u ovom slučaju svađa je jedina politika. Neću da kažem kako u zemlji nema baš nikakvih problema, nego da dve strane imaju slične stavove o svemu, pošto je ovo postala „normalna zemlja“ kao što je i obećano, a to znači da stranke i političari najpre pogledaju šta kažu ankete pa se onda energično slože s većinom.
Osim te većine ovde još ima da se vodi računa i o raspoloženju međunarodnih faktora, a to dvoje često ne ide zajedno, to jest lokalni narod bi hteo jedno, a stranci traže nešto drugo. Taj problem sreće se i na drugim mestima u ova globalistička vremena, a naročito u zemlji koja je pod prismotrom zbog nedavnih ispada protiv javnog reda i mira.
To znači da ovdašnji političari imaju natprosečno težak posao, da se dopadnu i svom narodu i stranim silama jer zavise i od jednih i od drugih, a njihovi ukusi su tako različiti. U slučaju Đinđića i Koštunice jedan navodno više brine o domaćoj javnosti, ali ne zaboravlja ni strance, a drugi obrnuto. Razlika je u nijansi, a ako niste u stanju da je uočite, verujem da će vam Bog oprostiti.
Kad, dakle, DOS i DSS deluju kao da se oštro i principijelno razlikuju oko nečega, obično su u pitanju driblinzi, varke telom bez diranja lopte. Ko će koga prevariti, ko će krenuti levo ili desno jedva da je važno dokle god lopta uglavnom miruje. A lopta miruje onda kad jedna strana blokira drugu, kao što je slučaj u dva trenutno glavna pitanja: odnos s Crnom Gorom i saradnja s Haškim sudom.
Koštunica se tako žali na opstrukciju DOS-a dok on upravo dovršava pregovore oko zajedničke države. Đinđić isto tvrdi da DSS sabotira saradnju s Hagom predlažući zakon koji ne podrazumeva izručenja, ali premijer se ne žali, nego preti da će da primeni uredbu svoje vlade. Koštunica lepo sarađuje sa Solanom oko Crne Gore, ali oko Haga bi držao visok gard, a Đinđić otprilike obrnuto, ali sve je to u oba slučaja pomalo prividno i podložno taktičkim udarima i promenama pozicije.
Na pitanju opstanka federacije (ili unije, ili šta god na kraju ispadne) Đinđić i njemu naklonjena ekspertska ekipa odjednom su ispali tvrđi od Koštunice i neočekivano ga napali s državotvorne strane koja mu je inače najjača. Naime, pregovori Havijera Solane s Đukanovićem kreću se izgleda ka suviše originalnom rešenju i, mada se o tome još ništa ne zna, ne bi se trebalo čuditi ako Solana, a s njim i Koštunica, pristanu na nešto što spolja liči na zajednicu, ali iznutra nikoga ni na šta ne obavezuje.
I Solani i Koštunici stalo je do uspeha, makar prividnog, kakav je jedino i moguć u sadašnjim srpsko-crnogorskim odnosima pošto je to svet privida, senki, provizorija i kratkoročnih pogodbi. Đinđić, Đelić, Labus i ostali pojavljuju se kao kritičari u ime jasnoće i reda, dokazujući da je bolje prelomiti na jednu ili drugu stranu, nego ostaviti dvostrukost u tako važnim stvarima kao što su valuta, carine, porezi… Jer, tada je funkcionisanje države prepušteno dobroj volji ljudi na vlasti. Osim toga, takav aranžman možda košta suviše i možda se Srbiji ne isplati.
Đukanović po svoj prilici traži načina da Koštunici i Srbiji proda državne simbole, uključujući čuvenu stolicu na Ist riveru, a da u Podgorici zadrži glavne poluge vlasti. To izgleda kao dobar posao za crnogorskog predsednika koji, eto, pristaje da se odrekne referenduma, koji bi inače ionako izgubio. Međutim, nema načina da se u skorije vreme stvari u maloj republici dovedu u red, pošto na pitanje o nezavisnosti ne može biti odgovora koji bi zadovoljio obe strane, niti jedna strana može ubedljivo da prevagne, niti, najzad, to pitanje može da se skine s dnevnog reda. Ko će sad da kaže „zaboravimo to, kao da ništa nismo rekli“? To znači da Crnogorci u svakom slučaju ima da se bave nesrećnom raspravom o nerešivom problemu, od sad pa do kraja vremena.
Koštunica bi kupio državne simbole, ali Đinđić i njegovi vele da je to loš posao. Ko je u pravu, stvar je slobodne procene. Tačno je da Koštunica slabo računa, ne zna šta koliko košta i ne brine o ceni, dok Đinđić opet misli da simboli ne vrede ništa i ne vidi zašto bi od Đukanovića otkupljivao stolicu. Koje uostalom nema. Osim toga, za Đinđića takva trgovina ne može da valja već samim tim što je obavlja Koštunica.
Što se tiče saradnje s Hagom, tu su uloge podeljene drugačije: Đinđić je taj koji radi, a Koštunica smeta i priča da bi se moglo bolje. Ali, kao što u sporu s Crnom Gorom Beograd samo pristaje na ono što ponudi Evropska unija, tako ni u izručenjima haških optuženika nema mnogo samostalnosti. To znači da se DOS i DSS uzajamno uglavnom lažno optužuju, za ono na šta stvarno nemaju mnogo uticaja.
Početak procesa Miloševiću ipak malo utiče na domaću scenu, što se vidi po tome što se Đinđić iznervirao, tvrdi da je to cirkus i da više nikoga neće da izruči. Osim toga, iz Evrope stiže mnogo manje pomoći nego što je obećano, pa ispada da se dobro vladanje Beogradu nije isplatilo. E, sad, moglo se znati da će proces biti cirkus, kao i da mnogo para biti neće, ali to ne znači da je izručivanje moglo da se izbegne i odbije. Uostalom, sad se vidi da je slanje u Hag bila najveća usluga koja se Miloševiću mogla napraviti.
