Pulmolog i probijanje mehura

Ako pamtite vreme Slobodana Miloševića (baš ovih dana „oživljenog“ u jednoj te-ve seriji), biće da pamtite refrensku rečenicu: „Kako ovaj Milošević dobija izbore kad ja ne poznajem nikoga ko glasa za njega?“ Slično se danas govori za „Vučića“: kako je on toliko popularan kad ni „mi“ ni „bilo ko koga poznajemo“ (dobro, osim babastrine iz Merošine i kuma Marka iz Laćarka, ali zar se oni računaju?) ne glasa za njega?

Ovaj se fenomen u anglosaksonskoj literaturi naziva liberal bubble iliti liberalni mehur; taj mehur naseljavaju predstavnici bolje obrazovanih, ne nužno bolje stojećih ali društveno bolje afirmisanih slojeva, uglavnom iz većih gradova. Prostije rečeno – urbana inteligencija, u najširem smislu reči… E, kanda su stanovnici našeg malog, provincijskog liberalnog mehurčeta dobili novu temu, tj. ličnost, za svoje poslovično ibretenije. Naime, „Blic“ piše pre neki dan (28. mart), u tonu neskrivene iznenađenosti i uvređenosti, da je po jednom istraživanju javnog mnjenja koje je sam narečeni list naručio, na pitanje „koja od javnih ličnosti vam uliva poverenje, a da se ne bavi politikom“, čak 28 odsto ispitanika tipovalo na famoznog Nestorović dr Branimira, pulmologa i serijskog izvaljivača koječega po estradnim i opskurnim medijskim laprdaonicama; tek daleko iza njega su dr Danica Grujičić (10 odsto) i vladika Grigorije, elokventna i naočita uzdanica tzv. opoziciono nastrojene javnosti (8 odsto).

Okej, jeste da je to „samo jedno istraživanje“ u čiju validnost ne moramo sasvim verovati, ali ko misli da je stvarnost baš drastično različita od njega – grdno se vara. Nestorović jeste široko popularan, omiljen i uvažavan kao autoritet širokog spektra u onom (pretežnom) delu Srbije koji stanuje izvan liberalnog mehura, ali i do kojeg stanovnici tog mehura kao da uopšte ni ne pokušavaju da „dobace“. Pa dobro, „narod“ ume da se zaljubi u kojekakve demagoge, opsenare i, da prostite, budale, nije to ništa po sebi neobično; i ne bi bilo temom ove kolumne da ne smatram da je u ovom slučaju takvo reagovanje medijski nevidljive većine zapravo sasvim zakonomerno. Ili barem iznuđeno kontekstom u kojem svi zajedno živimo, unutar ili izvan „mehura“.

Živopisni Nestorović, sećamo se svi, nahrupio je u naše živote onim čuvenim/zloglasnim šaljivdžijskim izjavama o „najsmešnijem virusu“ i „šopingu u Milanu“, koje će mu nedaroviti gnjavatori iz tzv. nezavisnih medija nabijati na nos sledećih 380 godina, dok se vasiona ne samouruši od jalove dosade koju proizvode. Ubrzo nakon toga, a posle još nekoliko njegovih „detonacija“, Nestorovića smo ne samo prestali da shvatamo ozbiljno, nego smo zapravo prestali i da pratimo šta priča: nismo bili publika za njega, a i ne gledamo i ne čitamo ono gde se on pojavljuje… Kao što, s druge strane, nećemo očekivati da vidimo intervju s njim u „Vremenu“ ili „Danasu“, ili da ga Olja pozove u „Utisak“, a Kesić u „24 minuta“. Što bi se reklo, otkazali smo ga (cancel), eto ga tamo.

Negde u isto vreme kad i Pulmologa, upoznali smo i ostale „antiepidemijske“ likove poput Kona, Tiodorovića, Kisić Tepavčević… Iako su na samom početku svi delovali kao deo zajedničkog antikoronskog fronta, Nestorović se relativno brzo odvojio (izašao/ispao iz tzv. Kriznog štaba) i otplovio na marginu, zbog svoje, nazovimo je tako, „neortodoksnosti“ u pristupu pandemiji i životu pod njom. Sam „režimski krizni štab“ dobio je „nerežimsku“ alternativu i njene vedete (Radovanović, Panić, Žujović…), ali niko od njih nije probio opnu poluanonimnosti vegetiranja unutar liberalnog mehura, što ima bliske veze s činjenicom da ni po čemu i nisu bili nikakva alternativa, jer su nudili samo više istog.

U čemu je, dakle, kvaka s Nestorovićem? Jeste, on priča svašta i koješta, neretko nepodnošljivo lupeta, sklon je da „ima mišljenje“ o stvarima o kojima očevidno nemaju pojma ni on ni oni koji ga ushićeno slušaju i „lajkuju“, ali izgleda da je sve to naposletku sporedno. Ono zbog čega ga toliko uvažavaju i obožavaju brojni ljudi za koje se stanovnici mehura čude da uopšte postoje izvestan je, kako bih ga nazvao, opušteniji odnos prema epidemiji i upravo totalitarnom načinu i sredstvima borbe protiv nje. E, to ljudi vole da čuju (jer instinktivno prepoznaju kao razumno), a izgleda da mogu da čuju samo od njega… Ako nema druge, bolje artikulisane alternativne ponude, ako svi drugi samo reže na njih, plaše ih, prete im kaznama, izvrgavaju ih javnom preziru, a sve to podjednako sa antirežimskih i većine režimskih propovedaonica, onda im je preostao samo nasmejani Pulmolog, jedini koji će reći nešto tipa „polako i bez panike, nećemo svi pomreti od korone“.

Naravno, ništa od ovoga ne znači da je neko kao Nestorović deo rešenja: naprotiv, deo je problema u onoj meri u kojoj je, recimo, antivakser. Ali je samo jedan deo problema. Drugi deo, možda i veći, su oni koji sve vreme takođe pričaju, ali i čine, sasvim nerazumne i preterane stvari, ali sa obrnutim predznakom, a mi iz liberalnog mehura im još i prestrašeno i bedno aplaudiramo, i tražimo još. Pitajte onu decu koju policija razgoni brutalno i ponižavajuće grubo kao mafijaše i teroriste samo zato što su se negde okupili da se druže (u amfiteatru Studentskog grada, ili u ilegalno otvorenom kafiću, kad već ne ide drugačije, a nisu oni krivi što ne ide) koga cene i za koga će sutra možda glasati? E, na tome rastu, i tek će da rastu, razni Nestorovići, ali i oni mnogo opasniji od Nestorovića. Svaka tiranija se rađa na kukavičluku i oportunizmu „slobodara“.