Toliko očajno želim biti onaj koji jesam da mi je čulo za zavidljivost zakržljalo iznad mojih očekivanja, i od svih grehova ovaj će mi najmanje napakostiti u mom budućem bivstvovanju, pa ipak, uprkos tome, kad god bih se zaustavio pred napuštenom kuću na uglu, kad god bih je osmotrio sa dve strane, pomislio bih: kako li je bilo živeti u kući okruženoj ovakvim zelenilom, koje je dabome bilo mlađe, ne baš ovoliko gusto i samosvojno…
Kuća ima jedan sprat, što jeste ljudska i gradska mera, ali je toliko lepa da bih doveo studente arhitekture, ali i građevine, da je makar spolja izmere i slikaju kako bi jednog lepog dana uveselili nekog bogataša takvim retro-projektom; fasada je oronula, ima boju blata koje počinje da se suši pod avgustovskim suncem, što je i boja seoskog groblja u kasnu jesen, nenestanjena je otkako znamo jedno za drugo, ko je zabravio lanac na ulazu u tvoj zapušteni vrt, gde je ključ od katanca koji se može pajserom ismejati za pet sekundi, mada za tim nema nikakve ni potrebe, svako ko bi se usudio da uđe noću u dvorište mogao bi jednostavno da preskoči žičanu ogradu, koja se donedavno držala uspravno, ali je sada i sama naherena, između nje i kamene podloge koja se polako odronjava duva vetar i provlače se mačke; zvao sam je u sebi „kuća Ašer“, zaričući se svake noći da ću ponovo pročitati slavnu priču E. A. Poa koji je, gle, kao i ja, proveo neke godine, možda i više nego ja, u Filadelfiji. Sve mi se na kući Ašer dopadalo, njena proporcionalnost, ukrasi na fasadi, prozori, vrata, pitao sam mog druga Srđana bi li se zdanie dalo obnoviti, kaže samo ako je vlasnik izuzetno bogat i bolećiv prema kući.
Ove jeseni i zime neko je danju, kad ja nisam u blizini, počeo da raskrčuje prašumu koja se samozapatila u dvorištu, na samoj kući ne vidim ni sada nikakve promene, osim onih koje istrajno i nečujno donosi vreme, ali dvorište je sve prozračnije i prozračnije. Jedne noći vidim debla, i naknadno potkresano krupnije granje, naredne noći ni toga nema, prvi put vidim busenove smeđe trave do koje dopre poneki zrak već prežaljenog sunca, u novinama se pojavio oglas, u tome i tome kvartu, koji neka ostane anoniman, jer ne znam čija je kuća, prodaje se plac sa zgradom od nekoliko stotina kvadrata, nisam joj nikada procenjivao površinu, ali mogla bi to biti ona, a sve ovo što primećujem služi da kupci mogu ući barem u dvorište, a, ko zna, možda i u tajanstvenu unutrašnjost: kroz nekoliko polupanih okana na prozorima nisam nikad uspeo da privirim, kako bih kad unutra caruje mrak, a društvo mu prave promaja i tišina: ima li u sobama išta od nameštaja, imaš li još parket i pločice, kućo, jedan ili dva čiviluka, zavese odavno nemaš, odnedavno ni prozorska okna, verovatno se zna da nema u tebi više ni slavina koje su morale biti prvorazredne, nema ni vajne bele tehnike koja bi se, opljačkana, i danas mogla prodati barem kao staro gvožđe, je li pretekla koja kaljeva peć ili si temeljno ispražnjena kao što izgledaš?
Snage Gradskog zelenila ili radnici neke privatne drvosekačke zadruge vredno rade, i prošle noći sam kuću osmotrio nezaklonjenu drvećem i šibljem. Kao beskućnik je koji se posle mnogo godina obrijao i podšišao: lepši je nego što bi čovek očekivao, a opet, naporedo sa dosad skrivenim plemenitim crtama lica pojavljuju se ožiljci i bore duboke kao razor na njivi, a koje se pod prljavom bradom, večito istom kapom i musavim šalom nisu primećivale. Voleo bih da je tvoj vlasnik stao na zdravu nogu i prilazi ti poizdalje da te celu obnovi, ne mogu da zamislim novog domaćina koji se laća mukotrpne obnove i lečenja nemlade lepotice, ne, drveće je posečeno da bi ti imala gde da se srušiš, nedostajaćeš mi, kućo, pa šta ako ovo među nama nije mutual?
&
Pišem kako sam slab zavidljivac, a malo-malo pa se setim mog dobrog znanca: na bregu iznad Balatona Janoš je nanovo sazidao kuću koja mu je ostala od dede i oca, dao je da se precrta i premeri sve živo, a onda je kazao majstorima da sruše sve i da naprave kuću istu (tu) kakva je i kolika je bila, sa furunom na kojoj možeš da spavaš, samo da bude sve od novog materijala, sa novom građom, crepom, tišljerajem i takozvanim instalacijama, i da iz slavnog jezera ne povlači vlagu.
Janoš je i inače redak zver, jedini meni poznat kapitalistički preduzetnik koji je jednog lepog dana, u svojoj pedeset i ne znam kojoj godini, kazao da ima dosta novaca. Imam ja i bogatije poznanike, hvališem se evo time kao seljak koji poznaje jednog anesteziologa i jednog primaoca nacionalne penzije, ali jedino ovaj sin pustare, zdrav i radno sposoban, neće više da zarađuje kao nekad, ima vinograd, a loza, kao što se zna, a neko možda i ne zna, traži celog čoveka, te je Janoš malo u vinogradu, malo u domaćinski ureditoj avliji, malo u podrumu, malo kod pintera, malo na jezeru, malo unutra u kući: ko ne bi u suton seo na klupu, sa tri strane priljubljenu uz zidanu furunu.
&
Evo napokon nešto o profesionalcima kakav ne bih voleo da budem, o mojim kolegama u Hristu koji po služb. dužnosti prate sport: pročitam deset opširnih vesti o predstojećem teniskom meču, i nigde ne piše kad će početi i na kojim će kanalima moći da se gleda, pa to me jedino interesuje, braćo, jedino to ne znam, a vi svi držite da je to stvar opšte kulture.
E pa moje nije.
