Ne, neću na ovom mestu o suboti u Srebrenici, Potočarima, kamenovanju… drugi će o tome, ali i mala priča koja sledi zapravo pripada istom kompleksu, nečemu što bi se moglo nazvati postjugoslovenski angst. Raspad našeg zajedničkog sveta, raspad u ognju, krvi i sramoti, i dalje nas – toliko godina kasnije – određuje na bezbrojne načine, mnogih nismo ni svesni dok ne banu pred nas. Određuje, bogme, čak i klince, one koji su bili tek rođeni ili još nisu bili ni u planu dok je ta zemlja umirala u mukama svojih kćeri i sinova. Siročići Jugoslavije, i oni koji su tu svoju bledu mater voleli, i oni koji je nisu voleli, kao i oni (možda najbrojniji) kojima se naknadno čini da je nisu voleli jer im je rečeno da bi tako trebalo da se osećaju, kao da stalno lelujaju u bipolarnoj nekoj amplitudi od besa do hladnoće, pri čemu hladnoća ume da povredi mnogo više – a baš o tome, u opscenom užitku u povređivanju i unižavanju se ovde i radi.
Elem, vreme radnje: prošli petak, oko pola 2 popodne, mesto radnje granični prelaz Srbija-Hrvatska, to jest Bačka Palanka-Ilok. Putnici autobusa na liniji Novi Sad-Osijek ulaze u hrvatsku policijsku kancelariju na proveru dokumenata. Posednici hrvatskih papira prolaze brzo kao na traci, a nas nekoliko nevoljnika koji imamo samo srpski pasoš stojimo u redu pred šalterom, za kojim sedi drusna policijska plavuša (u Sremu smo, a narodna pesma kaže „a ja volim Sremicu, debelu, pa malu“), odlučnog pogleda i kretnji, kao da se upravo sprema da sama savlada ceo ISIS. Nas je petoro-šestoro, neki momak i par devojaka ispred mene, sve neko lokalno stanovništvo sa bačke strane granice, mahom namereno u posete rodbini po Vukovaru, Osijeku i okolnim selima, sve vam je to u osnovi lokal, izmešani panonski komšiluk, jebiga, nisu to baš izbeglice iz Sirije ili azilanti iz Bangladeša. Plavuša, megjutoa, svakog, ali baš svakog od putnika pita za razlog putovanja, pa je nepoverljiva i nezadovoljna odgovorom (ako joj kažeš da ideš kod brata, tražiće ti da joj dokažeš da uopšte imaš brata; s jednom je devojkom nestala u drugoj prostoriji na nekoliko minuta, valjda da telefoniraju mitskom Bratu), pa koliko ostaje, pa da mora da se prijavi, pa ne znam šta još sve, i na kraju i – koliko ima novaca; u kešu, naravno. Jedini ispravan odgovor je: bar pedeset evra po danu boravka. Devojci koja je rekla da ide na deset dana tražila je petsto evra na uvid, dok sam joj ja u mislima skidao sve svece i usput je priupitavao: „A imaš li ti, policijska plavušo, petsto evra na raspolaganju za narednih deset dana svog života?!“
Oteglo se bilo sve to zajedno, drndali smo se u besmislu i jadu na ulazu u velevažni Ilok, jedva smo nekako priveli kraju taj bazično larpurlartistički maltretman i pošli dalje, a meni je police blonde uspešno pokvarila dan. Oh, kanim li ja to prijaviti protivzakonito ponašanje policijske službenice susedne države? Ma ne, baš u tome je stvar: plavuša po svoj prilici nije prekoračila nijedno svoje ovlašćenje, formalno je učinila sve u granicama zakona. Pa ipak, svako ko se nije juče rodio ili pao s Marsa dobro je u svakom trenutku znao, baš kao što je i ona znala da znamo, da nas naprosto kinji jer joj se može: kao kad te saobraćajac zaustavi i traži ti svaku sitnicu, uključujući i nešto što na papiru svako treba da ima a u praksi uglavnom nema niko, što znači da ili je rešio da od tebe izmuze neke pare, ili da te naprosto zajebava. Što mu je dosadno, ili što te eto ne voli, na primer zbog toga odakle dolaziš. Tako vam je – pa još mnogo više – i s graničnim službama, naročito ovim između ex-YU suseda: kad naletiš na odviše revnosnog kerbera ili kerberušu, znaš koliko je sati. A ne možeš mu ništa, jer on samo (sa znakovitim viškom revnosti i užitka) „primenjuje svoja ovlašćenja“.
A onda stignem u Osijek, otvorim novine i vidim da je tzv. Kapetan Dragan uspešno pristigao u Split gde će mu se suditi, ali da neko njegovo prvo izjašnjavanje glede krivice još ne može da bude obavljeno jer, pazi sad – čeka se ovlašćeni sudski tumač za srpski jezik. Po Draganovom zahtevu, ako žurnalisti nijesu slagali. Ko biva, postoji nekakav „srpski jezik“ koji nije lingvistički isto što i nekakav „hrvatski jezik“, nego ih se mora međusobno prevoditi… Da li je to odvratan palanački cirkus? Jeste, jer ti jezici – u svom odvojenom svojstvu – naprosto ne postoje. Ali zato postoji „pravo svakog građanina“ – stranog utoliko više – „na svoj maternji jezik“, i na odgovarajućeg tumača… Dakle, ni tzv. Kapetan Dragan, ako je uistinu tražio tumača, nije učinio ništa što mu formalno i na papiru ne pripada, nije „prekoračio svoja ovlašćenja“; ne, učinio je samo nešto što je u idiotskom neskladu sa stvarnošću, ali to i ne mora da bude njegov problem. Baš kao što nije problem policijske blondine što ju je neko postavio baš tu gde jeste, da na nekim malim, bezazlenim ljudima sa druge obale Dunava vežba svoju revnost unutar granica legalnog šikaniranja.
Šta pisac hoće da kaže? Tako su stvari postavljene na razvalinama Jugoslavije, od tzv. svakodnevnog života pa do još takozvanije visoke politike, da se imamo ponašati jedni prema drugima ili sa vrelom mržnjom onih koji se tobože „previše dobro poznaju“, ili s hladnom odbojnošću apsolutnih stranaca (koji tek slučajno spavaju u istom krevetu) koji će prebrojavati evriće u buđelaru, kopati nam po rodoslovnom stablu ili se praviti da se ne razumeju bez prevodioca. I sve dok je tako, ovo će biti pusta divljina kojom će patrolirati robotizovane plavuše, muške ili ženske, domaće ili uvozne, svejedno, sasvim svejedno.
