Pojam „vikend-rata“ smišljen je da opiše povremene dramolete koje su godinama na Kosovu i oko Kosova izvodili drugari Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Stvar je bila bezazlena utoliko što se odvijala mahom u medijima i na Instagramu i što se smirivala posle tri dana.
Tumači političkih zbivanja i neprestani gosti beogradskih televizija su, već prema tome služe li režimu ili ne, smislili tipska objašnjenja i papagajski ih ponavljali. Za jedne to je svaki put bila „Oluja“ koju prištinski krvoloci sprovode nad srpskim življem. Za druge, to je sve bio Vučićev šou.
Ljudi i inače ne vole puno da misle, to je zamorno i nelagodno, pa utoliko pre posežu u ladicu gde imaju spremna predubeđenja. Eno gde ih i sada vade, da objasne barikade i napetosti, duge cevi i kratke fitilje na Severu Kosova.
Treba biti podozriv prema jednostavnim objašnjenjima. Oni koji ih daju, publiku smatraju jednoćelijskim organizmom, amebom, koja nije u stanju da obradi kompleksnije i naizgled suprotstavljene informacije.
Zapanjujuće je koliko se, dok se pevaju te naučene pesmice, malo čuje glas kosovskih Srba, o kojima bi zapravo trebalo da se radi. A ima ih dovoljno za koje se zna da nisu ni „Vučićevi“ ni „Kurtijevi“, da samo gledaju kako da opstanu i daju glas zajednici iz koje dolaze.
Neki dan se Marko Jakšić, pravnik i nekadašnji saradnik pokojnog Olivera Ivanovića, požalio tokom uključenja na N1 da ih u Beogradu niko ne razume i da se misli da preteruju. Ispričao je kako nije baš prijatno kad vam albanski specijalci upere pušku u automobil. Jakšić oseća da je Kurti rešio da Srbe otera, ovako ili onako.
Aktivistkinja i novinarka Milica Andrić-Rakić kaže da mediji na albanskom egzaltirano objavljuju slike kosovskih specijalaca u srpskim sredinama. Dodaje da je poverenje Srba u Prištinu „nepopravljivo narušeno“.
Takve reči jedva da ostavljaju utisak na stanovnike krugova Dvojke – ima ih, naime, dva: turbo-patriotski i turbo-evropejski. I jedni i drugi već znaju u čemu je stvar, ili je crno ili belo, ili „šiptarska Oluja“ ili „Vučićev trik“, ili da zaratimo ili da se zavalimo i uživamo u raskrinkavanju predsednika SNS-a i Srbije.
Slično je u komentarima stranih medija i izjavama „eksperata za Balkan“, onih što su jedan semestar proveli u „regiji“ pa recikliraju fraze iz devedesetih. Kosovski Srbi i njihova priča tamo ne postoje. Oni nisu ništa više od „produžene ruke“ Vučića, a ovaj je opet Putinova marioneta i tako dalje.
Retki su izuzeci. Kako je primetio Andreas Ernst u tekstu za „Noje cirher cajtung“, Kurti glumi „legalistu“ koji se pretvara da je Sever Kosova isto što i Priština pa tamo šalje policiju, raspisuje izbore, provocira – i još za to dobije pohvale ministarke spoljnih poslova Nemačke Analene Berbok da je faktor stabilnosti.
Prema Ernstu, stvar je ovoga puta ozbiljna jer je Srbija „saterana u ćošak“ – zahtev za vraćanje vojske i policije na Kosovo, koji će biti ritualno odbijen, skoro da je najviše što Beograd može da učini. Od Vučića se traži da pusti Kosovo u UN i baš se zapelo.
„Vikend-ratovi“ minulih godina podsećali su na priču o pastiru koji je iz hira vikao „vuk, vuk!“ Poenta nije da vuk ne postoji, nego da je došao kad više niko nije verovao pastiru. Vučićeva krivica je što je sto puta urlao da zabavljao glasačke mase na nekoliko dana. Sada možda stvarno ima razloga da urla, ali mu malo ko veruje.
Jer, ako se pažljivo sluša šta kažu Srbi sa Kosova – i to ne oni koji su se zbili iza Srpske liste, nego oni koji su od nje propatili – možda je vuk tu. A analitičari opšte prakse se možda zabezeknu kad im se bar jedna fraza ostvari – ona o igranju vatrom kod bureta baruta.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
