Tekst koji čitate nastaje u Sarajevu, u kancelarijskom suterenu famozne knjižare (i izdavačke kuće) Buybook i, kako danas pomodna fraza kaže, „na marginama“ prvog Bajbukovog međunarodnog književnog festivala Bookstan. Ovo „na marginama“ znači da srećni i slobodni ljudi, učesnici ovog festivala, eno tamo dva-tri metra dalje iliti pet-šest stepenika iznad mene opušteno piju i grajaju onako kako se to već radi na ovakvim skupovima, a vaš kolumnista ovde dole, kao u palubi galije, vesla li vesla u znoju lica svog…
Nego, manimo se žalopojki bez pravog razloga. Svaki izlazak iz zemlje Srbije, a negde u blisko parainostranstvo drugih posmrtnih ostataka Jugoslavije, za mene znači i duševni napor stalnog odgovaranja na radoznala pitanja prijatelja i poznanika o tome da šta se to ono zbiva kod nas, zašto ovaj ovo a onaj ono i hoće li onaj treći stvarno da ono, i misli li ona četvrta ozbiljno s tamo već nečim. Da sam vodio dnevnik tih putovanja i prijateljskih radoznalosti kroz sve ove postratne godine, bila bi to jedna zanimljiva hronika, da li Srbije, ili onoga što se misli da Srbija jeste i kako Srbija izgleda iz vizure manje ili više natprosečno, ali negde ipak nedovoljno ili neiznijansirano upućenog (ne)znanca.
Najviše vas, dakako, pitaju za ljude: daleke i bliske, drage i mrske, važne i one koji su to samo nekada bili, ali glas o tome još nije dopro svugde. Jer životi, unutrašnji, naših mikrosredina, i ono što od njih reflektira i dobacuje do drugih mikrosredina našega zajedničkog svračijeg zakutka između Soluna i Trsta odavno idu svaki svojom stazom, koje se retko račvaju. Kako god, nema razloga da vam ne priznam da su me najviše pitali za tri ličnosti: Aleksandra Vučića, Ljiljanu Smajlović i Petra Lukovića (odgovarao sam kako sam znao, uglavnom u kontri od očekivanog). Okej, za ovog prvog bi me pitali bilo gde, za drugo dvoje ipak je ključno da se radi o Sarajevu i da su vrli pitci neki mahom pisci, novinari i tu i tamo neki „društveni naučnik“. Poneko bi me, doduše, pitao i za još jednog, pri tome bivšega Sarajliju, ali o njemu nisam hteo da im pričam jer sam tačno znao šta bi najradije čuli. A baš to je ona mala radost koju nisam hteo ovde nikome da priuštim, jer bi u ovom kontekstu u mom doprinošenju toj maloj radosti bilo nečega duboko pogrešnog i nedobrog. Mislim, neka vide oni to s njim, dosta je nama i naše zajebancije.
Dobro, kako god. Jedno mi je u poslednje vreme postalo jasnije nego što je do nedavno bilo: način na koji jedni drugima postajemo „pravo“ inostranstvo mogao bi se opisati kao civilizovana sebičnost. „Vučića“ se uglavnom gleda kroz to kakav je prema Bosni, koliko podržava Dodika i tome slično, baš kao što ga se u tzv. Evropi gleda pre svega kroz to da li isporučuje, bilo glede Briselskog sporazuma ili bilo čega drugog u pogledu tzv. regionalne stabilnosti. I u Srbiji se tako gleda na hrvatske, bosanske i druge političare iz okruženja, pri čemu površnost u posedovanju i, osobito, obradi i analiziranju informacija malo ko još uopšte i pokušava da prikrije, kamoli eliminiše.
Krajnje je vreme da se izađe s jednom naizgled jeretičkom tvrdnjom: „regionalno pomirenje“ i sve druge integrativne zvrčke i floskule te vrste više uopšte nisu bitni kao tema, makar i zato što se podrazumevaju, što su neka vrsta standarda ispod kojeg je sistemski nemoguće ići (mada je i te kako moguće sistematski trovati život budalaštinama, što se uveliko i čini). Svi dobro znamo da se ovde neće ratovati, niti bilo šta slično tome. I svi dobro znamo da će kamioni s robom (koja se ionako uglavnom ne pravi ni sa jedne strane ni Drine ni Dunava) slobodno pičiti naokolo bez obzira na sve. Šta je konsekvenca iliti naravoučenije? Sve što je uistinu važno i o čemu jedino ima smisla govoriti samo je unutrašnje stanje u svakoj od ovih država. Dakle, političke i medijske slobode, ekonomski standard, prava svih vrsta manjina, stanje javnih institucija itd. A to je uglavnom žalosno: ionako slabašni i krhki demokratski poretci u većini njih su manje ili više ugroženi kidnapovanjem glavnine političkog i javnog prostora od autoritarno-populističkih demagoga (u Srbiji i Makedoniji najviše, Hrvatska se možda ludom srećom ubrzo izvlači, a Bosna je iz bezbroj razloga priča za sebe), i svima je njima danas na pameti samo jedna stvar: kako što više učvrstiti knutu kojom uzurpatorski vladaju (s tanušnim formalnim pokrićem, dakako). U tom smislu, svi će se oni rado predstavljati kao „zaštitnici nacije“ kad god treba i junačiti se na prazno u međususedskom prekoplotiranju, ali neće činiti neku posebno veliku javnu štetu, jer je sve to „regionalno“ zapravo samo zgodna moneta za pijačarski potkusur, pošto ih ništa što se nalazi makar i metar izvan njihove jurisdikcije duboko ne zanima. Pa će zato s jednakom lakoćom biti i „šampioni pomirenja“, ništa ih to ne košta. Da nije tako, ne bi se poneki bivši korifeji antinacionalizma iz olovnih vremena tako lako sojuzili s novodobnim autoritarnim vladarima: razmenjuju simbolički kredit za nešto tvrđe valute.
Zato sam svojim prijateljima objašnjavao da je sasvim svejedno da li, na primer, Vučić ide u Srebrenicu ili ne, da li Bakir ili Dodik rade ovo ili ono; sve je to teatar. Jedino je važno šta svi oni rade kod kuće, sa svojim domaćim podaništvom. To je prava tema, ostalo je laka konverzacija, kojoj ću se s radošću pridružiti čim, evo, stavim tačku.
