Ko je jači: Cvetković ili gospođa Barać
Neki sat pre ponoći u prošli ponedeljak sa 129 glasova „za“ izabran je novi, skraćeni, renovirani i rekonstruisani kabinet premijera Mirka Cvetkovića. Da je skraćen – jeste, da je nešto novi – nije. Analitičari, cepidlake, čak kažu da se premijerovo obraćanje ne razlikuje mnogo od onog od pre tri godine, da tu nema sveže ideje i konkretnih mera, ali ne bih mu ja to uzeo za manu jer ništa novo i ne može da se izmisli.
Premijer je, u javnim nastupima, izrazio veru da će manja vlada, i posebno vlada bez Mlađana Dinkića (vidi intervju s Dinkićem na narednim stranicama ovog broja) biti efikasnija i – disciplinovanija. Čak je najavio i neku vrstu kodeksa u kome je, koliko ja shvatam, glavna tačka da ministri neće više biti slobodni strelci u tumačenju onih odluka koje većinom budu usvojene na sednicama vlade.
Taj princip važi i u uređenoj porodici, korporaciji i bilo kakvom drugom udruženju, ukoliko se ljudima ne ukine mogućnost da pre odluke saopšte sopstveno mišljenje. Nije to povratak na „demokratski centralizam“ na kome je tobože počivala politika Saveza komunista Jugoslavije, već je to oblik uređenja uzajamnih odnosa između ljudi kojima se nekako uvek čini da su najpametniji, posebno u predizbornoj godini.
Čamac tog kompromisa oko uzajamnog olajavanja zatresla je, prva, Verica Barać, argumentom da je taj oblik „omerte“ – zavere ćutanja – temeljac na kome počiva korupcija. Gospođa je, inače, najdugovečniji funkcioner bilo čega u Srbiji. Nju je na mesto predsednice Saveta za borbu protiv korupcije postavio pokojni Zoran Đinđić. Vlade su se menjale, samo nju niko nije promenio. U međuvremenu, korupcija je još porasla, osnovana je i Agencija za borbu protiv korupcije, ali Savet opstaje, a da niko ne zna ko je član Saveta.
Zli jezici čak tvrde da Mirko Cvetković ima potpisan ukaz kojim se taj savet, kao vladino telo, ukida, pa sa njim i Verica Barać u funkciji predsednice, ali mu se nekako čini da je ona politički jača ličnost od njega, glasnija sigurno jeste, pa mu ne izgleda baš pametno da se s njom kači.
Toliko o vladi i njenoj snazi. Tu će Cvetkoviću najmanje pomoći što se Predrag Marković, ministar za sve i svašta, u formalnom upitniku o kvalifikacijama predstavio kao „državnik“, jer i oni koji koje je pisar Pera obavestio da kupe frak to isto veruju za sebe. Od tolikih državnika propade država, a vest o formiranju nove vlade manje je čitana od sapunske opere da je Dača rekao da je Nata seljanka, a kamoli od onih koje su se bavile obimom grudi sestre u „Velikom bratu“.
Cvetković bi, zbilja, morao da u zaustavnom vremenu, makazicama preko glave, postigne pobedonosni gol pa da povrati poverenje u tim koji, rekao bih, dobro igra bunker, ali je potpuno neefikasan.
Koštunica i Čavoški: Koji sud gospoda priznaju
Osam godina nakon ubistva premijera Zorana Đinđića rasplamsala se i medijski još više podgrejala rasprava o „stvarnim nalogodavcima“ smaknuća s dva hica u dvorištu Vlade Srbije, dva hica koji Srbijom još odjekuju.
Eto zgodne prilike da se ovi naši dohvate za kosu i da se uz medijsku artiljerijsku paljbu nastavi obračun između „progresista“ i „legalista“, obračun koji je počeo 5. oktobra 2000. i još traje i koji je, rekao bih, i dalje glavni sastojak i zaprška svake srpske čorbe.
To je poprimilo ozbiljne razmere, pa se i Vojislav Koštunica odlučio da se baš u subotu na komemorativni dan obeležen mimohodima i žutim ružama obrati javnosti, a dan, pravi prolećni, bio je kao stvoren za otvaranje kapije i luftiranje kuće u Belanovici. Ako vam je prethodni deo teksta poznat, to je zato što sam to već napisao za dnevni list „Blic“ pa ste možda pročitali, ali teško se toj „sapunskoj operi“ može nešto novo dodati osim činjenice da se povampirio, u međuvremenu, davno ugasli odbor za Zaštiti slobode govora, deo srpske peticionaške i salonske opozicije, pa su, uz žirante u liku Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, poslali na KZŠ (konferencija za štampu) Kostu Čavoškog da brani Koštuničino pravo da se ne odazove pozivu tužioca ili suda da svedoči o onome što bi mogao da zna.
To je mnogo glupo. Ako je Tito „priznavao samo sud svoje partije“ zašto narečeni veruju da i Koštunicu treba gurnuti u tu farsu, tim pre što je on sam ostao, kao ubeđeni legalista, dosta neodređen prema tom pitanju mada je jasno da je poslao poruku da mu tu „nešto montiraju“. To što je bio predsednik države, pa premijer i još ponešto, ne znači da je kupio oproštajnicu za bilo šta. Rekao bih, naprotiv. Pa Petog oktobra smo se borili da nema nedodirljivih, osim ako mi kažete da smo bili na različitim stranama.
Koštunica je izjavio, povodom vesti da će kao svedok biti saslušavan, da je reč o „politički montiranom procesu“ i da je pravi i najbrži put da se otkrije pozadina ubistva da se pokaže ko je izdejstvovao kod tužioca, protiv kojeg se vodi postupak – istina, bliži zastari nego razrešenju – da izvršioci Đinđićevog ubistva budu pušteni iz pritvora u jeku pobune JSO-a.
Druga strana u ovoj parnici ima svoje argumente i ukazuje na Koštunicu i njegove najbliže saradnike, ali verujem da je javnost, barem ona koju takve stvari zanimaju više nego ko je pre neku noć ušao u kuću „Velikog brata“, o tome detaljno obaveštena, čemu su i pojedini mediji na strani „progresista“ dali ovih dana udarnički doprinos.
Nisam ovlašćen da sprovodim bilo kakvu krivičnu istragu i izričem presude, mada vidim da se oni koji su ostrašćeni toga ne libe, ali moje skromno mišljenje o tome je da obe suprotstavljene strane snose političku odgovornost. Bili su u klinču ideološke i političke borbe, obostrano „prljavih ruku i čiste savesti.“ A osećaj da im je savest mirna počiva na uverenju da su postupali u skladu sa stranačkim interesima i po poželjnoj ideološkoj matrici, a sve u korist Srbije. U takvoj atmosferi stvorena je i podloga za zločin.
Satira i sirotinja: Kusturica protiv Lukovića
Emir Kusturica sad traži da mu Petar Luković plati tri miliona dinara zbog uvreda, psovki i vulgarnosti u tekstu „Jedna mala sarajevska analiza“, saopštio je agenciji Beta Kusturičin advokat Zdenko Tomanović. „Nova tužba, kao i ranije tužbe, ne predstavlja pokušaj da se ograniči sloboda javnog informisanja, niti je pokušaj zatvaranja javnog glasila, nego zahtev za pripadajuću zaštitu prava garantovanih domaćim i međunarodnim standardima, onda kada nepristojni izrazi prevazilaze granice negativnog mišljenja a iznete neistine izlaze iz granica novinarskog kodeksa i postaju argument za nametanje javnog prezira“, naveo je Tomanović u saopštenju.
Tužba je podneta Višem sudu u Beogradu, a tekst „Jedna mala sarajevska analiza“ preuzet sa portala Protest.ba, objavljen je 15. februara na sajtu www.e–novine.com. Kusturica je prvom tužbom protiv Petra Lukovića, koju je podneo 1. februara, zatražio dva miliona dinara odštete zbog „povrede ugleda i časti i nanete duševne boli“ uzrokovanih tekstom „Novogodišnja bajka za ubice“, a tužio je autore teksta Zorana Janića i Miroslava Bojčića. Režiser je zbog tog teksta tužio i B92, kao vlasnika internet domena www.pescanik.net, koji je tekst objavio. Tomanović je objasnio da je B92 tužen jer portal Peščanik nije registrovano javno glasilo, ne objavljuje impresum i nema glavnog i odgovornog urednika, te je tužba podneta na osnovu Zakona o obligacionim odnosima protiv vlasnika domena, odnosno B92, a ne na osnovu Zakona o javnom informisanju.
U odbranu Petra Lukovića, posle prve tužbe zbog teksta u kome je Kusturica optužen da je bio aktivni saradnik i kurir Udbe, ustali su svi „čavoški“ takozvane Druge Srbije iznoseći dosta dirljive, a povrh svega neubedljive argumente, argumente protiv zdrave pameti, a na štetu profesije kojom se i ja bavim. Najdalje je otišao profesor prava koji je tvrdio da je sve to satira, a najiskrenija je bila koleginica koja je rekla da je htela „da pomogne sirotinji.“
