Izuzetna je hrabrost bila potrebna Vučić Aleksandru da dođe pre neki dan u Novi Sad, administrativni centar privremeno okupirane Vojvodine. I ne samo da dođe, nego i da tamo održi veličanstveni predizborni miting, donevši u bisagama svojim i Blagovest da se mukama okupiranih Vojvođana bliži kraj, jer će otadžbina Srbija povratiti – va-ljda kao ono 1988. – punu kontrolu nad svojom odmetnutom pokrajinom, u kojoj već deceniju i po strahovladu sprovodi izvesna „žuta banda“, na čelu s Pajtić Bojanom; koji, doduše, i jeste žut (takva mu put, eto začetka mogućeg bećarca), to se bar vidi na prvi pogled. E sad, da će to najavljeno povraćanje Vojvodine po svoj prilici biti spektakularna scena, u to bar nema sumnje. Sve drugo je, kako da vam kažem, pomalo nadrealno i poviše bizarno.
Hajde da se uozbiljimo (mada ni od toga nema neke vajde). Zanimljiva je strategija političke borbe naprednjaka i okoline protiv nečega što već godinama unazad, mrtvi ozbiljni, nazivaju „Pajtićev režim“, a što se – mislim, taj opaki „režim“ – svodi na onu šaku jada pokrajinske administracije u zgradi Banovine na najlepšem novosadskom bulevaru. Opsedali su je godinama, pokušavajući da veštački izazovu prevremene pokrajinske izbore (kao što to bez problema rade na državnom nivou), i nisu uspeli, ali su zato kod slabije upućene publike sve vreme stvarali i gojili ekscentričnu fikcionalnu predstavu o Vojvodini kao gotovo pa zasebnoj državi, dakako korumpiranoj do srži, jer njome vladaju taj zli Pajtić i njegovi banditi, a zbog čijih bezbrojnih otimačina i ostalih zlodela Vojvođani loše i sve lošije žive – za razliku od „Srbijanaca“, kojima je kanda krenulo sve u šesnaest.
O čemu se ovde radi? I naprednjaci i socijalisti – i jedni i drugi legitimni naslednici duha „jogurt revolucije“ – kreirali su fantomski vojvođanski separatizam kao strašan i opasan bauk, a epicentar tog isfabrikovanog čuda locirali u čemernu pokrajinsku administraciju. Ali to nipošto nije vrhunac podlosti: prava se podlost krije u suptilnoj (hm) propagandnoj podvali koja sugeriše kako se taj separatizam zapravo već (p)ostvario, to jest, kako je Vojvodina de facto zaseban i gotovo nezavisan političko-ekonomski entitet, kojim vladaju neki drugi ljudi, a ne oni koji vladaju Srbijom. Otuda to kreiranje slike kako južno od Dunava i Save vlada „Vučić“, dok severno od tih reka vlada zli fantom „Pajtić“. I zbog čega Vojvođanima nema boljitka dok ga ne oteraju, i ne probodu mu srce glogovim kocem.
E sad, mali reality check. Srbija nije federacija ili nešto tome slično (poput Nemačke, recimo) nego visoko centralizovana država; u njoj, doduše, postoji jedna delatna pokrajina (Vojvodina) sa izvesnim asimetričnim statusom, megjutoa, njena je samouprava u najboljem slučaju nešto poput kulturne autonomije: njena se ovlašćenja mahom svode na kulturu i prosvetu, ali čak i u tim oblastima se ona nalaze čvrsto i tvrdo unutar šireg konteksta, koji definiše država. Izvan tih oblasti, i još ponečega specifičnog (nešto malo oko poljoprivrede, vodotokova i slično), pokrajina nema nikakve samostalnosti, kao što, uostalom, nema ni pomena vredne izvorne prihode, ni svoje organe reda – što, recimo, u Americi ima svaka prašnjava selendra – ni bilo kakvu zakonodavnu ili sudsku vlast, ni otprilike bilo šta drugo. Prostije rečeno, mada je Bojan Pajtić predsednik vlade Vojvodine, što svakako moćno zvuči, on nema nikakvih „komandnih“ nadležnosti ni nad brkatim policajcem koji čuči u onoj kućici i čuva zgradu tzv. Izvršnog veća. Vlast u Vojvodini de facto je vlast nad Vojvodinom, a toj je stvarnoj vlasti adresa svakako u Beogradu. Evo vam slikovitog poređenja: Aleksandar Vučić bi mogao, usred Novog Sada, ‘ladno da uhapsi Bojana Pajtića (ako treba i u samoj zgradi Banovine), dočim Bojan Pajtić ne bi mogao da Aleksandru Vučiću naplati ni bespravno parkiranje pred tom zgradom, remek-delom Dragiše Brašovana.
Šta sve ovo znači? Samo jedno: nisu Vučić i ekipa, sve sa poluostavljenim Dačićem i njegovima, od 2012. na vlasti samo u „užoj“ Srbiji, nego su i te kako na vlasti i u Vojvodini. Jer se glavninom bitnih stvari u Vojvodini upravlja s centralnog državnog nivoa, drugima se upravlja s nivoa gradova i opština (takođe velikom većinom „ponaprednjačenih“), a tek malim delom sa pokrajinskog nivoa. Jedina razlika je, dakle, u tome što njihova vlast u Vojvodini nije bila baš apsolutna, stoodstotna – ali nije bila ni manja ni uža od, recimo, 85 ili 90 odsto relevantnih nadležnosti svih vrsta. Dakle, ako „Vojvođani loše žive“ za to je i do sada deset puta odgovorniji bio onaj ko sedi u Nemanjinoj od onoga ko sedi u Banovini – kako god se i jedan i drugi zvali. To je prosto sistemska stvar, to je u naravi centralizovane države. „Pajtićev režim“ po kojem ritualno tamburaju Vučić, njegovi panonski gaulajteri i njihova medijska i ostala posluga, ne može biti ni dobar ni loš jer naprosto ne postoji, niti postoje elementarni sistemski preduslovi za njegovo postojanje.
A šta onda postoji? Morbidna politička fikcija u službi organizovane laži. Šta joj je svrha? Predvidljivo i banalno: vlast, moć, novac. Ali, zar sve to već nemaju? Da, ali nemaju baš sve, a ništa manje od toga ih neće zadovoljiti. Doduše, neće ih zadovoljiti ni to (takva je narav tog poremećaja), ali to još ne znaju.
