Aleksandar Vulin je, eto, baš srećan i ponosan što je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost: ama, i da su njega pitali, ne bi bolje pogodili! Ali, zašto je uopšte srećan Aleksandar Vulin, ako uzmemo u obzir da se radi o beslovesnom tipu koji ne bi prepoznao dobru književnost ni da ga ova ugrize za nos? Iz onih istih razloga zbog kojih je ovih dana u Zagrebu službeno nesrećan Stjepan Vulin, a u Sarajevu Fikret Vulin. Ko su, dođavola, Stjepan i Fikret Vulin? E, to su vam dva tipa navlas ista kao Aleksandar Vulin, toliko ista da se, eto, čak i isto zovu, mada se uopšte ne zovu tako. Ali to nikome nije važno, čak ni njima. Vulinstvo lica u svemiru funkcioniše na načelima izbora po srodnosti.
Ali, kakve uopšte imaju veze braća (po materi) Aleksandar, Stjepan i Fikret Vulin – prvi prividno stvaran, potonja dvojica još prividnije fikcionalni – s Handkeom generalno i s njegovim Nobelom konkretno, i zašto bi iko njih tu išta pitao? Zašto se ove preispoljne dileje uopšte pačaju u nešto o čemu ništa ne znaju niti slute niti haju? Eh, zašto… Zato što je ustrojstvo savremenog sveta takvo da se vulini ovog sveta sve više pitaju za sve; i to ne samo vulini-profesionalci, nego i vulini-amateri svih boja; danas je već gotovo nepristojno ne imati eksplicitan, jednoznačan, nepomirljiv i nepomeriv stav o ama baš svakom pitanju između neba i zemlje. I izricati ga vehementno, kao objavu Poslednje istine. Prvo se, doduše, handkei ovog sveta izjasne o vulinima, neretko sa visina svoje olimpijske arogancije, ali onda se, sledećih iks-ipsilon godina, vulini ovog sveta uzvratno iživljavaju na handkeima, cmačući njihovu sliku ili je pak mažući govnima, gotovo da je svejedno.
Na ovom mestu možda nije loše uočiti jedan jasan trag dijalektičkog progresa. Pre samo pola veka, veliki mislilac Hari Kalahan, zvan Prljavi Hari, govorio je „Mišljenje je kao dupe: svako ga ima“. To je stanje stvari bilo prilično nepodnošljivo za osetljivije duhove, ali već sada ga se možemo sećati s nostalgijom. Jer do danas je ta stvar zastrašujuće uznapredovala: mišljenje više nije dovoljno, danas se zauzima stav, iznosi se besprizivan moralni (moralistički) stejtment na bilo koju temu, u realnom vremenu, s namerom trajnog dejstva. Izraelci ili Palestinci, mesožderstvo ili veganstvo, realsocijalizam ili realkapitalizam, klimatske promene ili klimava teorija, Vreme ili Pečat, Junajted ili Siti, Knausgor ili Ferante: svi sve znaju, svakog svrbi samopozvanje arbitra estetsko-moralne elegancije.
U neku ruku (čudnu ruku, doduše) čak je i to u redu, dok se bar deklarativno rukovodimo univerzalnim merilima i principima. Megjutoa, izgleda da smo i to u međuvremenu napustili, pa nam je tribalno-identitarni narativ postao mera stvari. Uf, Pančiću, može li to jednostavnije? Može. Izgleda da više nismo čak ni besprizivne moralne sudije, nego smo kenjkavi potrošači na bazaru morala, koji na svaki njima disonantan ton odmah ulažu pritužbu tvrdeći da ih je neko ili nešto uvredilo. A to je – dakle: uvreda! – najstrašniji tabu epohe multikulturalističkog sujeverja.
Još nije dovoljno prosto? Okej, ‘ajde da ga skroz zapasuljimo. Prema književnosti Petera Handkea ostao sam trajno ravnodušan, iz nekog razloga se nisam „primio“ na nju kad je trebalo, a posle je valjda bilo kasno, došli su toliki drugi uticaji; nemam ništa protiv da bude da je krivica u meni, a ne u Handkeu, jer inače verujem da nisu svi čitaoci dostojni svih pisaca, daleko od toga. Njegovi, pak, građanski pogledi na tzv. političke stvari, pre svega one glede raspada Jugoslavije i ratova iz devedesetih, duboko su mi odvratni, o čemu sam ostavio podebeo pisani trag onda kad je tome bilo vreme. Pa ipak, kao što mi je odbojna i gnusna tzv. srpska radost zbog Handkeovog Nobela, zasnovana na jednoj otvoreno idiotskoj premisi i nizu diletantskih zabluda, tako mi je duboko odbojno i ono kontraško ibrećenje na tu vest, neretko praćeno gde-će-vam-duša diskursom „uvrede žrtava“ i tome slično.
Zapravo, šta je ono što me žulja, i gde tačno? Sveopšta invazija „koncilijantnih“ a toksičnih načela sadržanih u ideologijama multikulturalizma na jednoj strani i političke korektnosti na drugoj (ako to nisu – a ponajčešće jesu – dve strane istog novčića) permanentno reprodukuje hiperinflaciju nadobudnog advokatisanja „poniženima i uvređenima“ svih boja, koji da su „naročito osetljivi“ na ovo(g) ili ono(g), izgarajući u pravedničkoj ljutnji i nadurenosti zbog neke manje-više objektivne naučne ili zdravorazumske činjenice, lako dokazive tvrdnje ili zbog nekog meritokratski ne baš spornog poteza, kao što je recimo književno nagrađivanje globalno uvažavanog pisca (koji inače može biti anđeo, ali može biti i hulja, shit happens). Tako je nastao gnjecavi svet histeričnih viktim-narcisa u kojem više ni Vudi Alen nije genije jer to ljuti Miju Farou i njen porodični klan, ni Ruždi nije veliki pisac jer to sekira izvesne poštovaoce Allaha etc. E, od toga umskog i jezičkog korova treba braniti i Handkea, koji mi nije niko i ništa, da bi se onda moglo braniti i one koji su mi i te kako neko i nešto…
Inače, da se ja pitam, dao bih Nobela Milanu Kunderi, dok je još živ. Ali se ne pitam, što je možda i dobro: što bih se ja o svemu pitao? Ionako je pun dunjaluk onih koji i nepitani stalno nutkaju svoje gotove odgovore, za pare ili iz gušta, svejedno. Baš kao ovi naši Raja, Gaja i Vlaja, pardon, Aleksandar, Stjepan i Fikret, ako im je tako ime, a nije, a nije ni važno.
