Još pre tri nedelje, dok su se na njivama belela ostrvca neistopljenog snega i dok je Tamiš imao boju novog oluka, pomislio sam kako je došlo proleće: odbravljam kapidžik, Đulika i Ruža (nesvesni da im imena potiču od istog cveta), kere neodredive pasmine koje pripadaju mom bratu Ivanu živućem u kući do moje, skaču na vrata, raduju mi se neodustajno (hajde i toga brata u Hristu da se spomenemo) svaki put, a ja uvek dolazim navrat-nanos i nikad im ne ponesem ništa za jelo, dobrodobro, govorim, kao državnik kome podanici kliču i školska deca mašu mu zastavicama, a on zna da zaslužuje šibu. Cigle u dvorištu nisu još suve, sneg se nedavno otopio i još je hladno, ali proleće je uguralo cipelu između vrata i ragastova – prodavac kirbi aparata neće se povući dok ne ispriča i dok ne pokaže svoje.
U kuću se iz dvorišta ulazi kroz zastakljenu verandu na kojoj je skovano i propalo mnogo mojih planova: iz te zavetrine i tišine imam belle vue, iskrčio sam bagrenje na utrinama, ma šta Balašević mislio o tome, vidim kako zalazi sunce i vidim asfaltni put koji se, gle, čini daljim nego zalazak. Dok je sve bilo kako treba nije vidik tako krasno pucao, leti su tu bile kamare žita i ječma (potičem iz vremena Džemsa Vata: vršalica deda Joce Tešinog bila je parna), posle vršidbe ostajala je slama, kamara pleve, kupa stare ograzine, stajsko đubre, kamara sena, u oktobru i novembru dvorište bi bilo dopunjeno novom toluzinom, lišćem od repe. Čuli su se glasovi, čuo se lanac od bunara, čulo se vedro izvučeno na osek, otvaranje drvene kapije, iz deda Radine (zvanog Šebara kad nije prisutan) kovačnice odzvanjali su ravnomerni udarci čekića po potkovici ili ravniku, sad je i na ulici i u dvorištu tišina – minuti i minuti ćutanja.
I s jedne i s druge strane verande je po jedna jabuka, obe su stare, napola trule i asimetrične, neke grane same su se polomile i otpale, druge su pukle pa sam te otvorene prelome testerisao; da ih nema, dve mlade breze, višnje i trešnja imale bi više sunca, ali se uz jabuke uspuzala vinova loza tako da u ranu jesen imam prizor kao iz brošure Jehovinih svedoka, lav i jagnje jedno pored drugog dremaju u jako lepo poslepodne, u krošnji jabuke pored njenih regularnih plodova visi i grožđe. I orah pred kućom i drugi, nešto mlađi, u dnu dvorišta, rađaju kao da je sve u redu, to se desi i sa obema jabukama, dođem u maju, one se bele od behara, pa ko bi ovo video da ja ni danas nisam došao, pomislim svakog proleća; višnje pored zida svake godine prerode, moram da podmećem pritke i kojekakve baskije pod njihove grane; iza letnje štale je kruška koju bi trebalo klonirati jer nema takve sorte na prebogatom Kaleniću kojim patroliram svakog bogovetnog dana.
Prevlast flore nad faunom u mojoj rođenoj avliji – prođe mi kroz glavu svaki put kad pogledam dvorište, ali čim se latim ašova da prekopam baštu shvatim koliko je moje poimanje zoologije vezano za stočarstvo: evo ti žabe, gliste, puževi… Sisari jesu malo ustuknuli, ali u štali koju sam nanovo patosao ciglom imam aves, golubove za kojima moram da čistim… I to je parodija nekadašnjeg čišćenja štale u kojoj su bila tri konja i najmanje sedam krava. Mogao sam golubovima da otkažem gostoprimstvo tako što bih zatvorio oba mala prozora ka utrinama, ali nisam, do njihovog bespravnog useljenja tamo su bile laste kojima teško da se ovog proleća mogu nadati, da, čim grožđe zarudi imam svoje lične ose, jedno dva i po roja, pojedu neprskane grozdove i ne dozvoljavaju mi da pokupim otpale jabuke pa vrt uređujem rizikujući da me kolektivno izujedaju…
Moje zemljovlasničko srce zaigralo je kad sam pročitao da poljoprivrednicima država daje takozvanu premiju, platio sam zaostali porez i dobio bumašku da sam poljoprivredno domaćinstvo (to sam, kao da pišem tekst, obavio poslednjeg dana, mislim 31. marta prošle godine; napisao sam koliko imam zemlje i gde su moje parcele, što se marve i živine tiče priznao sam da nemam ništa, ali su paori naravno pisali šta imaju krupnije stoke i od peradi, koliko ćurki, morki, svinja, gusaka; red se bio otegao toliko da su i čavrljanja među strankama utihnula, pa se čuo glas bečkerečke činovnice koja je pregledala molbu jedne aspirantkinje: „Doobro, sedamdeset kokošaka, petla nemate?…“). Potvrdu o upisu u registar poljoprivrednih gazdinstava uramio sam i okačio na zid: kad mi dodija da prepričavam šta je rekla Gordana Pop Lazić vratiću se onome za šta sam predodređen a čemu sam onako radosno i lakomisleno umakao.
Mi poljoprivrednici možemo traktor da kupimo na kredit, kamata pet posto godišnje, tako nekako… Prošle nedelje sam video kolegu iz Perleza kako skida stajsko đubrivo sa prikolice: mogu li ja jedno petnaest minuta da dobijem te vile, vi zapalite jednu, došlo mi da ga zamolim. Traktor mi je bolna tačka, hoće li u šupi još jednom stajati zetor, plamenocrven, ili ferguson, u svojoj klasičnoj bordo farbi? Poslednja stvar koju je moj otac prodao bio je traktor, zašto ne bi bio prva koju ću ja kupiti? Pre traktora prodao je sejačicu, plugove, drljače, prikolicu, ali ne moram ja sve to da kupim novo, ono što je prvo prodao kupiću poslednje, nešto ću pozajmiti od Kurjačkih i Japelinih, naravno da mi za povratak zemljoradnji treba obuka, ali ako sam naučio da snimam muziku u Cubaseu i u Nuendu, setiću se valjda i onoga što imam po defaultu: ljudski vek zar ne postaje sve duži, na pola puta tek smo mi!
