Ponavljanje izbora u Beogradu: A šta ako Vučić pristane?

Nema nijednog aktera iz opozicije koji je podržao sastanak Dragana Đilasa sa Aleksandrom Vučićem. Ni profesor Vladeta Janković, ni Zdravko Ponoš, ni Zoran Lutovac, da spomenemo samo one koji su mu stvarno bili naklonjeni. Kandidat Ujedinjenih za pobedu Srbije za gradonačelnika Beograda profesor Janković je bio nedvosmislen: nema nameru da se opet kandiduje na eventualno ponovljenim izborima za šest meseci. Rekao je i da bi borba za izborne uslove trebalo da bude važnija od borbe za nove izbore u neregularnim uslovima, pa bili oni za tri dana, šest meseci ili kad god.

Razume se da je bilo i onih koji su kritikovali odlazak Đilasov na kanabe kod Vučića iz ogoljene političke zavisti i iskrene zabrinutosti da bi Đilas mogao, ne daj bože, da se profiliše kao vođa opozicije.

Loša vest za njih je da se on već profilisao kao takav, ne samo izbornim rezultatom, nego još onomad kad je preko noći predložio Zdravka Ponoša za predsedničkog kanidata a da nije pitao ni Jeremića ni Narodnu stranku da li se slažu sa time.

Đilas je odlukom da se sretne s Vučićem napravio višestruko rizičan potez.Prvo, otišao je kod Vučića da traži nešto za šta nije dobio podršku ostalih opozicionih stranaka. Recimo da Vučić pristane na nove beogradske izbore. Da li je opozicija, ovakva kakva jeste, sposobna da makar ponovi rezultat od 3. aprila? Da li bi za šest meseci bili sposobni da prebroje svoje glasove, ako sad to nisu mogli? I koja opozicija? Da li će Ujedinjeni za pobedu Srbije uopšte postojati za šest meseci?

Možda će se malo ko sećati ovog „istorijskog susreta“ za pola godine, ali od percepcije opozicione javnosti zavisi da li će on biti tumačen kao izdaja ili dobar način za kakvu-takvu verifikaciju izborne volje građana i eventualnu promenu vlasti.

Vučić ima više razloga da pristane na nove izbore. Delom, zato što bi  za gradsku većinu sa ovakvim rezultatima morao da pravi računicu sa proruskim strankama što u sadašnjoj geopolitičkoj situaciji ne deluje baš racionalno.

Ali i zato što je susretom sa Đilasom praktično detonirao odnose u i onako krhkoj opoziciji. Šta bi još mogao da uradi za šest meseci, koristeći nove prilike u srpskom parlemantu? Samo je nebo granica.

Đilas rizikuje, ne zbog Milice Zavetnice i Boška Obradovića, rizikuje zato što su protiv ideje da ubedi Vučića na nove izbore njegovi dojučerašnji najbliži politički saradnici.

Dalje, za 10 godina Vučićeve vladavine malo ko je uspeo da preživi njegov zagrljaj. Nije baš da je zagrlio Đilasa, ali onako javna carska blagonaklonost u izbornoj noći ne deluje veselo. Vučić je doslovce rekao da nije bilo dobro što su dve liste, SNS-ova i lista Dragana Đilasa, pretrpele velike udare zbog žestokih međusobnih borbi, dok su drugi to koristili i iz lagodne pozicije tukli i po jednima i po drugima. Rizik za Đilasa krije se i u tome što ga je Vučić u izbornoj noći, na neki način, proglasio liderom opozicije.

Daleko je to od onoga kad su mu navijači tokom bakljada u vreme vanrednog stanja skandirali „Đilase, lopove“ ili kad su ga naprednjaci u parlamentu prozivali za „619 miliona“. Bakljade su mu, zajedno s medijskim i skupštinskim linčom, iako ih niko živ ne bi poželeo, dale zavidan koalicioni kapacitet. Vučić je konačno shvatio šta treba da uradi za suprotan efekat i gotovo da ga je preko noći pretvorio u svog omiljenog opozicionara.

Iznuđivanjem novih gradskih izbora od Vučića, dok se još ne zna ni razultat starih jer mu je „pukla aplikacija“, nema sumnje da je Đilas pogrešio, ali je makar pokrenuo stvari sa mrtve tačke. Nije mu prvi put. Dragan Đilas je izgleda od onih ljudi koji rade i greše. I to je u redu, makar se ne krije. Ima inicijativu.

I njegovom SSP-u i ostalim opozicionim strankama, s novim izborima ili bez njih, nema prečeg posla nego da nastave da jačaju svoje stranačke infrastrukture, da hodaju po Srbiji od vrata do vrata. Izbori nisu doneli pobedu, ali nije opozicija iz njih izašla bez političkog kapitala. A logika kapitala je da se uvećava.

Ima ona: Pazi šta želiš, možda to i dobiješ.

Za početak, ako Vučić pristane na nove izbore, Đilas bi trebalo da smisli ko će mu biti kandidat za gradonačelnika i šta da uradi da izvede, posle svega, više Beograđana na biračka mesta nego 3. aprila. Ne bi to biti lako jer, nije baš prijatno kad kandidat Đilasovog političkog bloka profesor Vladeta Janković izjavi da dugačka ruka, aludirajući na inostrani faktor, povlači figure na političkoj tabli Srbije.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com