Svaki pošteni nacista odlično zna da bez Jevreja ne bi bilo ni antisemitizma, i nikako da se načudi kako drugi ne razumeju tako jednostavnu i očiglednu istinu. No man, no problem, rekao bi najuspešniji Hitlerov kolega u XX veku (no woman, no cry je iz neke druge priče, tj. pesme). Mislim, ti Jevreji stalno bre nešto izvoljevaju, neće ovako, neće onako, ne valja im fašizam, a ni antifašizam im nije pouzdan dok ne dobije overu…
Čemu ovo drastično neukusno zevzečenje? Tja, pokušavam da nekako prodrem u zbrku u glavi koja mora da vlada kod zbunjenog insana domaćeg običnog dok pokušava da razabere zašto se, pobogu, Efraim Zurof (Curof?), direktor Centra „Simon Vizental“, femka i premišlja da li da primi titulu počasnog građanina Novog Sada. Mislim, jesmo li svi zakleti antifašisti sa dna kace? Jesmo. Vladaju li Novim Sadom „demokratske snage“? Vladaju. U čemu je onda problem? Zar u jednom običnom, neuglednom spomeničiću?
Tako to „nama“ možda izgleda: kao davež i hir, a izgleda nam tako jer smo oguglali i na mnogo strašnije, odnosno mnogo neposrednije strašne stvari. To, međutim, nije standard trpljenja koji nekoga spolja obavezuje na bilo šta. Nastavljaču dela legendarnog „lovca na naciste“, i čoveku najzaslužnijem za otkrivanje i lociranje Šandora Kepiroa, jednog od glavnih komandanata zloglasne novosadske Racije, nije, naime, uopšte svejedno što se u strogom centru Novog Sada odnedavno kočoperi spomenik Jaši Tomiću, inače zaostavština prethodne, radikalske administracije. A šta to, moliću fino, Zurofu smeta kod Jaše Tomića, čijim mi imenom, inače, i široke bulevare nazivamo (a i sela vodoplavna)? Ta ništa, osim što je Tomić bio – onako uzgred, u nadahnutim mislilačkim trenucima – prilično zaguljeni, ostrašćeni antisemita koji je veselo širio sve one najopasnije i najpogubnije stereotipe o „rodu izrailjskom“ i njegovoj kvarno-parazitskoj prirodi. Obaška i što je bio osuđeni ubica i, uopšte, jedna preterano živopisna ličnost, čak i za „politički nekorektne“ standarde svoje epohe. Kontroverzna, danas bi se reklo. Eto, radikali srpski i šešeljevski baš u takvome nervoznom i prekom prečanskom populističkom tribunu pronađoše svog navodnog duhovnog i političkog prethodnika (cenim da im je sukurdov, ili možda kurlebalo?), i neka im ga, oni najbolje znaju šta će im. Ali kada jedan ozbiljan evropski grad, čuven po tome što se smatra i što ga smatraju multietničkim i svakovrsnoj toleranciji sklonim, taj iz malog prsta kičerozne radikalske imaginacije isisani spomenik spokojno tretira kao deo svoje – ma koliko veštačke i novokomponovane – baštine, onda neko kao Efraim Zurof ima svako moguće moralno pravo da nad tim zdvaja. I utoliko je svaka odluka koju donese ispravna: ako prihvati počasno građanstvo (čemu se je nadati), učiniće zasluženu čast onom divnom i svetlom Novom Sadu koji tako vredi voleti čista srca; ako pak odbije, podsetiće taj isti Novi Sad da se ne može biti malo antisemita, a malo ne, kao što se ne može ni biti malo trudan: ili jesi ili nisi. Neka svako izabere za sebe, i neka povuče konsekvence.
Ne bih se začudio da na ovom mestu začujem kuknjavu: eto, kako god se okreneš, ne možemo se odvojiti od proklete simbolike. Nije to, međutim, ništa čudno ni nastrano, niti je to tako samo ovde: ljudska društva, države, gradovi, zajednice, baš kao i pojedinci, kreiraju poruke o sebi upravo preko simbolike do koje drže. Poruka uvek glasi: ovo su vrednosti do kojih držimo, a ovi ljudi ih simbolizuju! Zato tu prirodno spada i oblikovanje javnog gradskog prostora: spomenici, zgrade, ulice… sve. Naravno, epohe i standardi se menjaju, i oni koji dolaze nemaju pravo – osim u krajnje drastičnim slučajevima – da „orvelovski“ preoblikuju zatečeno nasleđe; imaju, međutim, i pravo i obavezu da preispitaju posledice skorojevićkog izmišljanja tradicije, kao što je bilo to skrnavo jašarenje Novog Sada od pre koju godinu. Zalažem li se ja to za uklanjanje tog spomenika? Ne znam ni sam. Grozim se tog čuda sa rubova Dunavskog parka, ali se grozim i nastavljanja tog beskrajnog niza intervencija u prostoru kojima svaka naredna vlast uklanja tragove one prethodne.
Evo i drugog primera iz Novog Sada, i to baš one njegove svetle strane. Grupa vojvođanskih nevladinih organizacija je predložila, a nadležni u gradu usvojili predlog, da se pasaž u suvom centru grada, onaj koji povezuje Zmaj Jovinu (kod broja 4) sa ulicom Ilije Ognjanovića, nazove imenom Srđana Aleksića, trebinjskog mladića koji je u rodnom gradu, u ono gluvo ratno nedoba, izgubio život štiteći život i integritet svog prijatelja Muslimana, na kojeg su se bile navrzle lokalne naoružane „srbujuće“ kabadahije. I pri tome se, pošto je pasaž do sada bio bezimen, nikome ne oduzima ime i tabla, kakva je već varvarska navada naših dana!
Srđanov humani i u autentičnom smislu reči herojski i viteški čin – to jest, ako takvi termini nisu za dugo vremena zagađeni zloupotrebom od svakojakih secikesa, psihopatnika i baraba – u međuvremenu je s razlogom postao paradigma posramljujuće čiste, nezatrovane ljudskosti, otuda za mnoge težak, optužujući dokaz da nema tog vremena i nema tih okolnosti u kojima se čovek tobože „mora“ ozveriti, jer je, eto, „takav vakat“, „ne može se drukčije“. Zato mnogima neće biti drago da vide to ime na uličnoj tabli, mada će malo ko to javno reći, jer je stvar odviše moralno zazorna: čak i ništaci i hulje većinom ipak ne vole da se ofiraju u svojstvu ništaka i hulja. Kako god, dostojno je onog najboljeg u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji, onog čistog i nezatrovanog u našoj ljudskosti, onog što smo kao nekakvu žišku ipak prošvercovali kroz gluhe i mračne devedesete, da se Srđanu oda ovakva počast: ne samo zarad njega, nego i zarad onih čija imena nikada nećemo saznati, a koji su činili slične stvari, koliko je ko mogao, postigavši time da se ne podavimo baš sasvim u blatu i sramoti. A možda bi onda i Zurof napokon mogao da primi tu simboličku počast, makar od tog Novog Sada koji znade ono što odavno znaju jevrejski mudraci: da je onaj ko je spasao jednog čoveka, spasao ceo svet.
