Svako od nas je imao u životu barem jednu emotivnu reakciju zbog koje danas žali ili kaže da ne žali, iako bi obrnuto bilo logičnije. Emocije su nešto što se teško kontroliše, možemo ih pobuditi, ali ne možemo da znamo koliko jake će biti. To je jedna od stvari koje nas, još uvek, razlikuju od kompjutera. Možemo ga programirati na različite reakcije, ali ne i da budu neočekivane. Možda će u budućnosti “emotivne reakcije” kompjutera moći da se približe humanim, ali razlika će uvek biti primetna. Čak i pisac Filip K. Dik misli tako, a koga mrzi da ga čita neka pogleda film “Blejd raner” ili “Istrebljivač”, kako je kod nas preveden, onaj iz 1982.
Zbog toga će biti teško napraviti spikera televizijskih vesti kojem ili kojoj će ljudi verovati, a to je suština tog posla. Ne da vam neko čita vesti, ravno kao robot, već da u njih unese neku emociju, da naglasi pravu reč u pravom trenutku. Pa i da pogreši tu i tamo, to je takođe deo te profesije.
Razvoj veštačke inteligencije u sinergiji sa razvojem animacije omogućio nam je da ovih dana na ekranu gledamo nacrtane voditelje vesti, manje ili više nalik na prave ljude. Koliko novca toliko i kvaliteta, pa je preporuka da umesto lokalnih pokušaja ipak pogledate one u Indiji, Lizu i Sondarju (Lisa, Soundarya), koje čitaju vesti na nekoliko jezika, gotovo savršeno. Problem je sa ovim “gotovo”. Gledajući ih više smo zadivljeni koliko je animacija napredovala i kako se može uvezati sa veštačkom inteligencijom nego što možemo da se koncentrišemo na vesti koje nam prenose. U njihovom čitanju oseća se nedostatak emocije, a to ćete najlakše utvrditi kada ih uporedite sa američkim spikerima (živim), budući da je tamo taj posao na najvišem nivou i plaća se u dvocifrenim milionskim iznosima u dolarima, godišnje.
Prednost animiranog voditelja je da je uvek u svojoj najboljoj formi, u bilo koje doba dana ili noći, da može momentalno da se šalta na jezike za koje ga isprogramiramo i da će s vremenom i razvojem biti još bolji. Verovatno će i cena značajno da im padne, ali osećaj da vam vesti čitaju, takoreći, Tom i Džeri nećemo nikada prevazići, to je ta nepobediva emotivnost. Zato, uostalom, gledamo film “Barbi” u kojem igraju pravi glumci, iako je sve to moglo da se nacrta.
Naravno, ne treba potceniti potrebu ljudi da veruju u ono što im se dopada pa da animirani spikeri postanu standard, budući da i oni živi počesto radije biraju da se ponašaju kao roboti. U tom slučaju je bolje koristiti pravog robota. Ali novinarstvo, pre svega televizijsko, koje bi bilo potpuno sintetizovano, biće isto što i sintetička hrana. Imaće sve potrebne sastojke, možda i ispravnije nego ona prava, ali neće biti zdravija, naročito na duži rok. Isto važi i za sintetičko novinarstvo. Ili za pamuk i poliester.
Treba li onda zabraniti veštačku inteligenciju i animaciju u novinarstvu? Ah, nikako, jer ako se dobro upotrebi može da nam da neverovatno dobre rezultate.
Evo primera. Britanski biolozi posejali su brojne kamere sa mikrofonima u prirodu, povezali ih u sistem i prepustili veštačkoj inteligenciji da snimke analizira. Rezultat je da su otkrili mnoge vrste i podvrste živih bića za koje nisu znali da postoje i trebale bi im godine, ako ne i vekovi da ih otkriju. Brzi kompjuteri osnaženi veštačkom inteligencijom obavljali su posao stotina naučnika posmatrača i sastavili su izveštaje koji su ukazivali na nova otkrića. Pravi naučnici su onda iz toga izdvajali ono što je stvarno bitno, što su bili koraci od sedam milja. Naravno, pitanje je da li želimo novinarima da omogućimo hodanje u takvim čizmama, odnosno gde će nas to odvesti.
