Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Treba biti rasni primerak čoveka iz srpske "političke klase" pa moći olako slagati i potom ležerno zaboraviti desetine pari velikih, svega željnih dečjih očiju
Ako veoma napregnete moždane vijuge, sasvim je moguće da ćete se prisetiti građanina Dragana Maršićanina. Hmm, ništa? Ajmo ovako: bivši predsednik Skupštine Srbije? I dalje ništa? Dirljivo neuspešni predsednički kandidat vladajuće koalicije, onaj što se, umesto sopstvenim kvalitetima (a sigurno ih negde ima, duboko zapretane, mislim – svako ih ima, samo je trebalo bolje potražiti), dičio stvarnim i nabeđenim manama svojih konkurenata, računajući nadobudno da će vascela Srbija pošašaveti za njim već samim tim što nije Ni Ovaj Ni Onaj? E da, taj – baš o njemu vas pitam! O onome što frapantno liči (i zvuči) na Koštunicu, ama ipak nije. Mislim, Koštunica. Ili barem nešto drugo. Enivej, čovek je nedugo nakon zadivljujuće temeljitog izbornog brodoloma utekao u političku ilegalu, a odande u prijateljsku i bratsku, vazda neutralnu Švajcarsku konfederaciju, gde na miru leči otvoreni prelom sujete i uzgred berićetno ambasadoriše u korist interesa Srbije & Crne Gore. Nadam se da je prethodno naučio tečan švajcarski, da nas ne bruka tamo – s posebnim naglaskom na protok franaka na bankovni konto. Ili je to više nešto kao vodopad, tj. frankopad?
Ako uvaženi čitalac misli da volim da ga povremeno podsećam na ovaj dražesni karakter iz živopisne riznice naše političke scene iz osvita XXI veka tek zarad čiste seirli pakosti – svakako se vara. Činim to samo zato što je politička zaostavština tog inače tako samozatajnog čoveka i dalje tu, među nama, pa nas zato povremeno neko uputi na nju, upućujući tako izazov našem pamćenju…
Ko nam se to, dakle, u nedoba prisetio Maršićanin Dragana? Kao što i dolikuje bogougodnom mirjaninu iz bogougodne stranke, Maršićanina se opet intenzivno priseća sveta matera Crkva, a naročito jako (i bolno…) evociraju uspomene na njega u parohijskom domu pri crkvi u selu Prilipac kod Požege. Tamošnji prota Milan Popović, naime, tvrdi (v. „Glas javnosti“, 3. 12. 2005) kako ih je rab Božiji Maršićanin Dragan svečano i radno posetio tokom one famozne predsedničke predizborne kampanje – ima to i slikovano, da ne bude posle da svešteno lice laže! – i tom im prilikom sam od sebe i ničim izazvan obećao donaciju u vidu kompjutera za potrebe parohijske biblioteke i škole veronauke, a bogami i za kompjutersko opismenjavanje malih meštana koji nemaju kod kuće to sajber-sokoćalo. Dragan M. je, dakle, obećao, pa još na odlasku i ponovio da će se Prilipčani (?) ubrzo radovati kompjuteru, ali se stvar nešto otegla, evo do dan-danas: sveštenik i verske i ostale poduke željna deca čekaju, ama od kakvog zgodnog pentiuma postojano ni traga ni glasa. Pa se prota Milan zabrinuo – da mu se nije štagod, ne daj Bože, desilo na putu? Mislim, kompjuteru, ne Maršićaninu. Pošto za ovog potonjeg znamo i gde je, i da je zdravo, dobro i konvertibilno, što i nama srdačno želi.
A možda dobrodušni prota nije baš najbolje razumeo propozicije Maršićaninove ponude? Možda je obećanje imalo biti aktivirano tek nakon izborne pobede, dočim bi bilo poništeno u slučaju poraza? Zašto, uostalom, darovati nezahvalni narod koji glasa za nekog drugog (hm, dragi Votsone, trebalo bi proučiti izborne rezultate u samom Prilipcu)? Možda su Maršićanin – beše li on pravnik po struci? – i okolina mu shvatili ponudu kao uspostavljanje svojevrsnog uzajamnog obligacionog odnosa, u kojem je druga strana naposletku zatajila, pa tako i njih razrešila obaveze? Možda je, uostalom, Maršićaninova kampanja proglasila bankrot, kaogod neka firma u ekspanziji kojoj ambicije narastu preko mere, pa se silno zaduži računajući na izvestan Veliki Unosni Posao koji se onda ipak ne dogodi? U kojem bi slučaju prilipački parohijani možda mogli nekako da se obeštete iz neke stečajne mase, za šta bi se kanda mogli raspitati kod visprenog Mihajlov Dejana? Mogao bi, na primer, da im pokloni onaj kompjuter na kojem mu je onomad ukucalo onaj znameniti Proglas o tome ko zna i ko će, a ko pak neće, da kaže ko je ubio Đinđića?
Kako god bilo, tako vam to izgleda s našom „političkom klasom“, s tom skupinom bizarnih, međusobno podžapanih ali i te kako „klasno složnih“ likova kojoj je, dakle, zajedničko možda samo to da im niko normalan ne bi ni ora’ iz ruke uzeo, niti bi im dve nacrtane ovce poverio na čuvanje: orah bi izjeli zajedno sa ljuskom i sa vašom šakom, a ni hranljivu vrednost papirnatih ovaca ne bi tek tako odbacili. Danas se svi čude onom sramnom zamešateljstvu u Skupštini, u kojem – i to je ono najdepresivnije – odavno nema nevinih: nije to ni vlast, ni opozicija (ergo: ex-vlast) ni famozni parapolitičeski tajkuni. A sve počinje od „malih“, javnosti nevidljivih laži poput ove Maršićaninove u Prilipcu, dok se na koncu svi ne podavimo u jednoj organizovanoj Megalaži. I ne bih rekao da su tu Maršićanin i njegova stranka bilo kakav izuzetak – jedino što njihovo licemerje jačim Užasom Praznine odzvanja i zvekeće, jerbo se baš oni vazda najviše busaju u (kokošija) prsa svojom principijelnošću i poštenjem. I zato ovde nema mesta iščuđavanju. Tjah, zar smo zaboravili ono što smo još kao deca naučili, i to bez kompjutera: ko laže taj i krade… ostatak znate. A ko može olako da slaže – ili da naprosto smetne s uma, preokupiranog samo vlastitim blagoutrobijem na kolektivni račun – jednog prostodušnog seoskog protu i desetine pari velikih, svega željnih dečijih očiju, e taj je stvarno… Uf, zaista, šta je taj? Taj je rasni pripadnik srpske „političke klase“, ovakve kakvom nam se ona sama svakodnevno prikazuje u svoj svojoj smradnoj raskoši. A niže od toga valjda se i ne može pasti.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve