Sinoć se Nemačka svečanim vojničkim povečerjem službeno oprostila od Angele Merkel koja je šesnest godina bila na čelu vlade. Običaj je da se takvim ritualom obeležava završetak mandata predsednika države, kancelara ili ministra odbrane. Vojni orkestar svira tri tačke po želji slavljenika, marševe i himnu. Pročitao sam negde da je ovakvo „povečerje“ prvi put svirano 12. maja 1838. u čast ruskog cara Nikolaja I. Običaj je da se tom prilikom izvode svečane pesme.
Sećam se kakvo je iznenađenje bilo kada je Helmut Šmit odabrao Sinatrin My Way. Angela Merkel je poželela da se svira song glumice i kabaretistkinje Hildegard Knef iz ranih šezdesetih godina „Kao kiša neka padaju crvene ruže“ i jedna pesma Nine Hagen koju nazivaju kumom panka u Nemačkoj, koja je pre gotovo pola veka presudno uticala na nemački novi talas. Merkel je pevala njenu pesmu „Zaboravio si film u boji“ napisanu još 1974. u vreme Nemačke Demokratske Republike. To je pesma o drugu koji je zaboravio film u boji, pa su sve slike crno-bele „…i sad niko neće verovati kako lepo nam je bilo“.
Merkel je tada bila studentkinja u Istočnoj Nemačkoj. Šta je htela time da kaže?
Tek na trećem mestu bila je crkvena pesma „Hvalimo te veliki Bože“.
Preksinoć je Merkel na televiziji sama pevala podrugljivo izmenjeni tekst Hildegard Knef, ismevala samu sebe. Knef, na primer, peva da je sa šetnaest godina poželela „sve ili ništa“, a Angela Merkel da je sa šesnaest godina „poželela da vlada“. Pevala je neobično dobro. Podsetilo me je to kako je Putin jednom prilikom na engleskom zapevao Bluberry Hill.
Sećam se koliko mi je Hildegard Knef išla na živce 1960-tih godina. Htela je da postane nova Marlene Ditrih. Sada sam razumeo zašto je Merkel poželela „kišu crvenih ruža“ – ona kao da je do sada bila kokon i konačno se oproštajem od politike razvila u šarenog leptira.
Poznavali smo je kao odmerenu, strogu prema sebi, blagu prema okolini, veoma radnu protestantkinju. Otac joj je bio sveštenik u istočnonemačkoj državi, kao dete je stalno morala da potiskuje svoje instinkte. Postala je fizičar, doktorat nauke stekla radom o fisiji pomoću kvantne hemije i statističkih metoda.
Zatim politika. Uspon od „devojčice“ njenog prethodnika, „kancelara ujedinitelja“ Helmuta Kola do najmoćnije žene u Evropi, možda i na svetu. Nemci su je zvali Mutti – mamica. A sada je zaželela prastari song i pesmu kume nemačkog panka. Kakva vrtoglava promena.
Doduše, Angela Merkel se na oproštajnoj ceremoniji ponašala ozbiljno, državnički, protokolarno, i govor joj je bio u skladu sa očekivanjima. Bila je do grla zakopčana u tamnoplavom kaputu, nije pokazivala emocije. Može biti da je to iziskivalo neverovatnu snagu.
Reče da se oprašta „zahvalna na časti“, a „ponizna pred obavljenm zadatkom“. Zatim se zahvalila svakom – ministrima, činovnicima, lekarima i bolničarima, vojnicima, porodici, prisutnima, građanima – kao teniseri posle prijema pehara.
Naglasila je važnost uzajamnog poverenja između vlade i građana, Nemačke i inostranih partnera. Naglašavala je da samo međunarodnom saradnjom može da se sačuva mir i blagostanje, a da se ne sme bititolerantan prema onima koji izazivaju mržnju i nasilje. Zahtevala je da se obrati pažnja na klimatske promene, probleme bekstva ljudi iz mnogih zemalja, emigraciju.
Rekla je kako je još pre nekoliko sati predvodila sastanak sa predsedncima vlada nemačkih pokrajina i svojim naslednikom Olafom Šolcom o merama za smrivanje pandemije, a sada se oprašta, što samo dokazuje čvrstinu nemačke demokratije. Čestitala je i poželela mnogo uspeha Šolcu, od sledeće nedelje kancelaru iz suparničke Socijaldemokratske partije, a Nemcima „radost u srcima“.
Za nemači nedeljnik „Špigel“ sve to nije bilo ni uzbudljivo, niti neočekivano, držanje Angele Merkel opisano je kao „nonšalantno“.
Zaista je bilo nevorovatno da sve vreme nije pokazivala nikakve emocije. Kao da je ništa nije dirnulo, ni govora o nekoj suzi. Sedela je, za himnu ustala, ali kao da se radi o nečem dosadnom što je nekom drugom namenjeno, čemu reda radi mora da prisustvuje.
Tek kad je primila poslednji raport, kad je vojska uz muziku sa bakljadom odmarširala, kad je njen muž iskoračio iz senke, ona se osmehnula srećno, zagrlila ga, pokazala da joj je laknulo.
Potom je ušla u automobil sa registracijom 0-2 koji će od iduće srede voziti Olafa Šolca.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
