Od poricanja do naricanja

Ima u jednom davnom, čudnom romanu Radovana Belog Markovića, u kojem nabraja seljane valjda onih njegovih mitskih Ćelija, pa za svakoga kaže po rečenicu ili dve, kako se za jednoga od njih „čulo tek kad je umro“. Više vredi Belom Markoviću ta rečenica nego sve druge u romanu zajedno, ne što bi one druge bile nužno pogrešne, nego zato što u toj ima neke dublje istine, koju pisac ponekad nabode tragajući možda i za pukim „zvučnim“ efektom, a postigavši naposletku mnogo, mnogo više od toga.

Zašto sam se setio ove rečenice iz romana čije ime ne pamtim? Zato što mi se čini da sam ovih dana prisustvovao sličnom fenomenu: i za beogradsku Glavnu železničku stanicu kanda se čulo tek kad je umrla. Iako čak nije umrla prirodnom smrću nego je umorena na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda, iako je to ubistvo odavno najavljeno i svi su znali, ili su morali znati, da će se ono odigrati, iako oko cele stvari nije bilo nikakvih nepoznanica i nedoumica, njena je duga agonija praćena s potpunom ravnodušnošću, ignorancijom i prezirom: ćutali su mediji, uključujući tzv. nezavisne, ćutala je tzv. opozicija, čak su i šminkeri iz Ne davimo Beograd imali svakog mogućeg prečeg posla od ozbiljnog i vidljivog angažmana oko jednog upravo izvršenog ubistva, i jednog koje je uveliko u pripremi (onog Glavne autobuske stanice, tzv. BAS-a). Ukratko, u svojoj štetočinskoj i mafijaškoj nakani tzv. režim nije naišao ni na najmanji mogući, makar simbolički građanski, javni i politički otpor, osim ako u to ne ubrojimo protestno okupljanje nekolicine simpatičnih entuzijasta iz izvesnog Društva ljubitelja železnice, koji su tretirani više kao marginalna bizarnost iz dnevnog života velikog grada nego kao relevantni javni glas. Utoliko su još manje šanse (da bude ozbiljno shvaćen) bile na strani tamo nekog dešperatnog kolumniste uglednog nedeljnog lista, koji je sa ovih stranica s vremena na vreme uzaludno upozoravao na to da bi pod hitno nešto trebalo učiniti; čini mu se da njegov glas nije istinski dopirao ni do susedne redakcijske sobe, kamoli do „slobodne i demokratske javnosti“, da se malo našalimo. I zato je vreme da prestanete da se ritualno zgražavate nad tim što nas vedete tzv. režima otvoreno preziru: poštovanje se zaslužuje, a ne vidim čime smo ga mi to zaradili.

I tako je to guzeljalo doslovno do par dana pred definitivno zatvaranje Stanice, a onda je, nakon godina sistematskog ignorisanja i odbijanja da se uopšte pravi hronika jedne najavljene smrti, najednom krenuo masovni malograđanski parastosni mimohod: svako je osetio potrebu da upali sveću ili doda svoj venčić na gomilu, novine i televizije – čak i neke „prorežimske“ – slale su reportere da naprave liciderski sentimentalne oproštajne izveštaje, društvenomrežaši su naprasno zaruštvenomrežašili oko Stanice, i sekund i po docnije zaćutali, jer toliko traje njihov fokus na bilo šta, opozicije opet nije bilo nigde osim jedne odocnele Đilasove izjave, hipsteri iz NDMBGD opet nisu mogli da nabodu, makar i slučajno, ni najelementarniji ispravan tekst, što je najtugaljivije demonstrirala njihova aktuelna zvezda u usponu Ksenija Radovanović, koja je u Danasu uspela da izlamentira nešto na temu kako se od nove autobuske stanice na Novom Beogradu još ni temelji ne vide, što je valjda nešto loše „po režim“; vidiš, dakle, da ekipi nije jasno čak ni u čemu je uopšte problem – što se tzv. nova stanica „presporo“ gradi, ili što se uopšte gradi, tj. što Beograd ostaje bez centralnih saobraćajnih punktova na najlogičnijem mogućem mestu?!

Šta se, dakle, dogodilo? Klika na vlasti sprovela je u delo svoj naum, fundamentalno štetan po javni interes sa svakog mogućeg stanovišta, naum koji je u srcu njihove kampanje pretvaranja Beograda i Srbije u groteskno hipertrofiranu karikaturu sebe samih, gde će mesto za normalan život tzv. običnog čoveka biti u najboljem slučaju na sporednom koloseku zaraslom u travuljinu ili naprosto u sobičku za služinčad, a da za to nije uopšte, ali uopšte, morao da se pomuči i oznoji, kamoli da se s bilo kime sukobi, da naiđe na otpor i pokuša da ga skrši (a to je uvek rizično, i to po obe strane, i nikada se ne može znati šta iz toga može da se izrodi), da makar i nevoljko i protivno vlastitom interesu sudeluje u re-kreiranju dinamike javnog i društvenog života. Megjutoa, ništa od toga: na drugoj strani tek muk i hrk, potpuna nezainteresovanost, blazirana koncentrisanost na marginalne probleme (tobože velikog „simboličkog značaja“) dok ti slonovi prolaze kroz dnevni boravak. Da ste pre samo mesec dana pitali takozvanog prosečnog građanina šta misli o ukidanju železničke i autobuske stanice, tvrdim da većina uopšte ne bi razumela pitanje! Jeste, mainstream mediji su oteti i regrutovani u propagandne svrhe, ali to ne znači da ljudi ne bi bili mnogo upućeniji u to šta se dešava da je imao ko da ih uputi. Ali, kako da ih uputi neko ko je i sam suštinski neupućen, jer je još suštinskije nezainteresovan i ravnodušan?!

Dobro, a šta sledi? Kroz koji mesec, možda godinu, isto će se ponoviti sa selidbom BAS-a, što će izazvati mnogo veći haos jer se mnogo više ljudi vozi autobusima, ali bez brige, o tome nećete ništa bitno čuti sve do koji dan pred svršeni čin, a i to što ćete tada čuti moći ćete da obesite o rep prvom novobeogradskom mačoru kojeg sretnete. O bilo kakvoj građanskoj akciji da se to štetočinsko ludilo spreči da se i ne govori. Jer našim elitama stvarni problemi naprosto nisu dovoljno seksi, i sve dok je tako, ne očekujte ništa osim još istog, samo goreg.