Juče je u Novom Sadu sprovedena akcija 14 minuta tišine. Četrnaest dana nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici i smrti 14 ljudi, ideja je bila da sve stane od 11.52 kad je nadstrešnica pala, do 12.06. I Novi Sad je stajao i ćutao. A za pad nadstrešnice još niko nije odgovarao. Ministar građevine Goran Vesić podneo je ostavku, ali je jasno naglasio da za smrt 14 ljudi ne oseća nikakvu odgovornost.
Sat vremena nakon početka akcije, Prvi i Drugi program Radio-televizije Vojvodine, na šest minuta ostali su bez signala. Direktor tehnike ekspresno je dobio otkaz.
Radio-televizija Vojvodine saopštila je da je danas zbog razloga objektivne odgovornosti razrešila dužnosti dosadašnjeg direktora PJ „Tehnika i tehnologije“.
Ispitaće dalje ko je još odgovoran. Pa će i njih da kazne.
Sirota javnost, gladna tuđe hrabrosti, pomislila je kako je ovaj čovek uzeo učešće u akciji, iako se sve desilo sat kasnije i trajalo dvostruko kraće. Dakle, ko zna da li je namerno ili slučajno to uradio. A nije ni bitno.
Bitno je da prorežimska RTV zna šta je objektivna odgovornost, zna ko je krivac i ekspresno ga kažnjava najstrožom kaznom.
Čekajte malo, jeste proverili da li su vam ispravni ti dugmići koji kontrolišu TV signal, koliko je stara oprema, šta je sa starim dobrim disciplinskim postupkom?
Nema ništa od toga, kao što nema ni sumnje da je ovaj nesretni direktor tehnike stradao iz straha, tuđeg, ne svog. Nema šanse da RTV sada ubedi javnost da ovaj otkaz nije politički motivisan. „Strahopolitički” je nova reč koju treba da uvedemo. Ta reč treba da označava panične i preterane reakcije ljudi na nižim funkcijama, uplašenih od režima koji ih je na te funkcije postavio.
Teško da je neko „s vrha” naredio da direktor tehnike bude otpušten. Strah je ovde tu odluku doneo. Strah za fotelju, strah oko toga čija je guzica sledeća, strah da neko nešto ne pomisli.
Pa dobro, majku mu, od čega je fotelja kad je guzi toliko u njima udobno, da će ostaviti bez posla nekog, samo da u njoj nastavi da se meškolji… Od straha su, to znamo. Ali i od alavosti. Od alavosti za funkcijom, od prečice kojom se do te fotelje stiže.
A nekako ne može čoveku da ne padne na pamet Čehov i „Činovnikova smrt”. Ako se ne sećate, Ivan Červjakov je sitni ćata koji kine i malo slinom pogodi nekog visoko rangiranog generala. General nije ni primetio, a ovaj crv se toliko opteretio time, da je od straha – umro.
Kao maloj, bilo mi je žao Červjakova. Danas ga ne žalim ni malo. Sve je u toj priči kako treba. U Srbiji, ništa nije kako treba.
