Nešto sasvim lično

Lako je mom kolegi & prijatelju Ljubi Živkovu: on je i dalje – ako nisam štagod propustio – najnenagrađivaniji novinar u Srbiji, što mu uvek može poslužiti kao zgodan povod za kakvu duhovito-ironičnu lamentaciju, s merom zagorčenu, kao dobar espresso. Ali, šta ja da radim?! Malo-malo pa dobijem neku nagradu: jednu na svakih deset godina! Šaraj, bre, malo! Godine dvehiljadite primio sam „Juga Grizelja“ za 1999. (posebno mi je drago što je to nagrada baš za tu godinu, znaćete zašto), a danas, eto, i „Dušana Bogavca“, nagradu koja se dodeljuje „za etiku i hrabrost“. I, je l’ mi drago? Pa, jeste… Mislim, normalan čovek ne tripuje na nagrade i tako to, ali kad dotične već postoje, nekako je ipak bolje da ih dobije on nego neko drugi, ko bi možda glupo proćerdao njihov novčani iznos…

Dobro, sada ćemo malo da se uozbiljimo. Ono što u jednoj ovakvoj prilici čoveku-laureatu daje misliti jesu pitanja poput ovih: šta su zapravo etika i hrabrost u novinarstvu i drugim formama autorskog pisanja i javnog delovanja, što „kao takvi“, što u konkretnom vremensko-prostornom kontekstu? I koliko su oni ključni elementi nečijeg lika i dela? Kad malo razmislim, neki od novinara i pisaca koje sam obožavao i na čijim sam tekstovima i knjigama odrastao nisu važili za extremno hrabre i iskušenjima nepodložne ljude, a možda ni privatno nisu bili cvećke, ko zna. Pa ipak su veliki. Na drugoj strani, ima i novinara u čiju hrabrost i moralnu ispravnost ne dvojim ni trenutka ali su mi, brate, dosadni za čitanje a i uopšte, nekako u meni izazivaju samo tupu ravnodušnost. Zašto? Pa, kanda naprosto nisu nadareni, numu da pišu. A (ne)darovitost je ona treća stvar koja se nikako ne da sakriti, uz ljubav i kašalj. No opet, ima i onih koji su besprekorni sa stanovišta etike i hrabrosti, a istovremeno su i pametni, šarmantni i ludo daroviti. Ne verujete? Evo vam samo jedno ime, za ilustraciju: Boris Dežulović. Pa vi sad vidite.

Srećan je onaj novinar kojem hrabrost uopšte nije potrebna da bi bio etičan, jer to znači da živi u društvu u kojem ti nikakva posebna hrabrost ne treba da bi časno radio ovakav posao. Ima li takvih društava i takvih novinara? Ne znam pouzdano ima li ih igde, ali u Srbiji i okolini nema ih – sasvim pouzdano. Tako je to, dakle, s hrabrošću, ali šta ćemo s etikom? Nije li tek to sklizak teren da te bog sačuva?

Pretpostavljam da nema mnogo ljudi, čak ni u ovoj profesiji koja je neverovatno prenapučena ološem, koji za sebe misle da nisu etični, ili koji ni za kakvu formu etike naprosto programatski ne mare, ili su je čak sasvim svesno odstranili operativnim putem, da im ne smeta u napredovanju ka Savršenom Ništavilu. Da li je, šta znam, Milijana Baletić radila to što je radila na etičan način? Da nju pitate, uveren sam da bi vam sasvim iskreno rekla da jeste. A šta ja pak mislim o takvoj etici, možete da zamislite, samo nemojte pred decom. Na drugoj strani, pouzdano znam da ima ljudi koji su iskreno i čvrsto uvereni da je ovo što ovakvi kao ja rade neetično, jer da smo „izdajnici“ tamo već nečega, zato što, recimo, javno svedočimo o onome o čemu (ima da) se ćuti. A što da se ćuti? Pa eto, tako njima zapoveda njihovo poimanje etike, ponešto tribalno, ako mene pitate. Da li to onda znači da je etika nešto beskrajno rastegljivo i sasvim proizvoljno, što baš svako može tumačiti na način koji mu odgovara, i da je svaki od tih zamislivih načina partikularno ispravan, to jest, ravnopravan bilo kojem drugom? Rezolutno potvrdan odgovor bio bi isto što i opelo za etiku. Naprosto, tamo gde nema nikakvih univerzalnih standarda i gde je nemoguće iole pouzdano i precizno definisati huljsko ponašanje, nemoguće je definisati i ono što bi bilo suprotno od toga. Sa druge strane, rezolutno negativan odgovor smrduckao bi na uvek potencijalno opasan normativizam, koji podrazumeva postojanje (pa bogme i stanovite, ne uvek prijatne nadležnosti) nekakvih Nadređenih Arbitara. Ni to ne zvuči bog zna kako dobro. Šta nam onda preostaje?

Pošto me je lično nagradilo, pa sad tim povodom isto tako lično filozofiram, mogu samo tako, lično, i da pokušam da odgovorim. Etično je posmatrati svet oko sebe otvorenih očiju, i opisati ono što vidiš onima koje bi to možda interesovalo – a sve to sa onoliko pameti i dara koliko ti je dato; više od toga je ionako nemoguće, manje od toga je ozbiljan etički prekršaj, jer podrazumeva svesno zatajenje nečega važnog, u ime nekog „višeg cilja“ koji ne može biti etičan, mada možeš sebe bar na neko vreme ubediti u to da jeste. Etično je u svakom društvenom potresu biti na strani slabijih i na strani manjine (ne nužno puko brojčane), pri tome bez iluzije da je ona inherentno bolja – ne, ona je samo slabija. Mnogi tlačeni postali su tlačitelji, kada se promenio odnos snaga. Tada se i ti moraš okrenuti od njih. Etično je biti podjednako strog, pa i stroži prema „svojima“ nego prema drugima – baš zato što su ti odviše bliski da bi bio ravnodušan. Etično je biti oštar do bezobrazluka prema onima koji to zaslužuju, ali nikada privatan, što je em pogrešno em glupo: čak i sam đavo će izgledati nekako nedužno ako ga napadneš zato što je krivonog, zrikav, debeo, ili ima male sise, ili puno pije a šarcu ne daje, ili je iz Čekrčića, ili mu je keva kurva.

A hrabrost? Tjah, ona je stvar konteksta. Nekada je bilo ludo hrabro tvrditi da su crnci i žene takođe ljudi, i to ništa manje pametni i sposobni od Velikih Belih Muškaraca. Još ako sami niste ni crnac ni žena, to je nosilo i priokus izdajništva. Ipak, danas je crnac predsednik USA, a i žena će uskoro. Kad pogledaš, čudna li mi čuda, banalnih li istina: „crnci i žene su ljudi“. U stvarnosti, na toj se banalnosti moralo poraditi jako mnogo.

Šta je onda hrabrost ovde i sada? Verovatno to isto: uporno ponavljanje sadašnjih no-no tvrdnji a budućih banalnih istina, po mogućnosti na način koji neće biti banalan. A šta je onda kukavičluk? Recikliranje banalnih neistina na banalan način, u slavu banalnosti kao programa i stava. Zapravo, to je pokvarenost: pompezni kukavičluk koji se ponosi samim sobom.