Sva je prilika da je neko pokušao da ubije niškog opozicionog prvaka doktora Dragana Milića. Osnovno javno tužilaštvo u Nišu upotrebilo je, posle prve etape istrage, sledeću formulaciju: „Na prozoru spavaće sobe načinjeno je oštećenje u obliku rupe za koje postoji verovatnoća da je nastalo dejstvom projektila“. Sam doktor Milić izjavio je da se, pre nego što je pozvao policiju, konsultovao sa iskusnim forenzičarima i stručnjacima, te da su i oni upotrebili formulaciju koju je iznelo tužilaštvo. Sam dr Milić ne okleva da kaže kako je na njega pucano s namerom da ga se ubije.
Ideja ovoga teksta, međutim, nije da utvrdi šta se dogodilo. Neka se na kraju ispostavi da je rupu na prozoru napravio detlić. Jedino što je u ovom trenutku relevantno jeste ozbiljna sumnja da je neko pucao na opozicionog prvaka. Relevantno je i to što je prvi čovek ove zemlje, uz to Milićev politički protivnik, samo nekoliko sati pre nego što je detlić kljucnuo prozor doktora Milića, izjavio kako je ovaj doktor čisto zlo.
Da podsetimo: „čisto zlo“ je, ne tako davno, bez pomoći države likvidiralo liste čekanja za operacije srca na Kliničkom centru u Nišu, zbog čega se, logično, našlo na meti sumnjive grupacije osoba koje predvodi upravo njegov politički protivnik, da bi epicentar zla doktor postao pošto je na najneravnopravnijim i najnepoštenijim izborima u istoriji izbora (u organizaciji njegovog političkog protivnika), za dlaku skinuo naprednjačku vlast u Nišu, pa, sakloni bože, osvojio čak i jednu opštinu. Zlo, nego šta.
Najzad, uopšte nije neumesno podsetiti i na ubistvo Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici. Taj čovek je, naprosto, bio pretnja Vučićevoj vlasti u Kosovskoj Mitrovici, te su ga Vučićeva propagandna sredstva proglasila neviđenim zlom i nalepila mu meto na čelo. A onda je neko povukao obarač. Više puta. U leđa, za svaki slučaj. Ostaje samo da se utvrdi da li je to bilo fino isplanirano, ili je, naprosto, neko dobio inspiraciju posle svega onoga što je servirano na Pinku i drugde.
Toliko o istoriji i poukama.
Muk sa Andrićevog venca
Da postoji makar zrnce normalnosti u ekipi koja je zajahala ovu zemlju, prvi koji bi se oglasio bio bi upravo predsednik države koji bi, sasvim jasno i bez ikakvih dvosmislenosti, u direktnom prenosu na svim medijima, izjavio kako je makar i pomisao da bi neko mogao da ustreli doktora Milića stvar za najtežu osudu, da je srećan što je dr Milić neozleđen, da mu želi sve najbolje u životu, te da će država uraditi sve kako bi razrešila slučaj i počinioca lišila slobode.
Neka se, rekosmo, utvrdi da je rupu napravilo dete praćkom. Neka predsednik ne veruje ni u jednu jedinu reč teksta koji je izgovorio. Prva i jedina predsednikova dužnost u trenutku objavljivanja te vesti bilo je da izjavi ono što je, kao predsednik, morao da izjavi.
U času, međutim, kada nastaje ovaj tekst prošlo je više od 24 sati od kako je vest objavljena, a od predsednika ni mukajet. Da li je neko očekivao bilo šta osim tišine? Zapravo jeste. Predsednikovu sugestiju policiji i tužilaštvu da se dr Milić liši slobode i izvede pred lice pravde zbog „jezivih laži“.
Preplašeni srpski pantoktator
Podsetimo se kako su posle neuspelog pokušaja ubistva Donalda Trampa tokom predsedničke kampanje reagovali predsednik SAD Džo Bajden, potpredsnica SAD Kamale Haris, direktna politička protivnica Donalda Trampa, te svi mediji, bez razlike jesu li ili nisu naklonjeni Trampu: osuda atentata bila je trenutna, nedvosmislena, jasna. Uopšte nije bitno šta je ko mislio u tom trenutku, računa se samo ono što je u tom trenutku rekao.
Podsetimo se kako je predsednik Srbije Boris Tadić otišao direktno na noge svom političkom protivniku Tomislavu Nikoliću kada je ovaj izjavio da u znak protesta (niko, doduše, ne može da se seti protiv čega je to Nikolić protestovao, ali to u ovom kontekstu nije ni važno) prestaje da uzima i hranu i vodu.
U oba primera reč je o reakcijama normalnih političara koji rade u korist zajednice koju predstavljaju i koja im je, na poštenim izborima, dala mandat da u njeno ime upravljaju zemljom. Iako bi bilo zanimljivo, ovaj se tekst ne može upuštati u to što su i Nikolić i Tramp, uprkos civilizovanim gestovima svojih političkih protivnika, uneredili svoje zemlje, srušili republike i svoje građane neustrašivo poveli u ambis.
Jedva da je potrebno reći da se od preplašenog, pomahnitalog, dezorijentisanog pantoktatora nije ni mogao očekivati civilizovani gest. Njega civilizacija nije ni dotakla.
