U ovom cunamiju jezivih vesti i katastrofalnih reakcija vlasti, ne bismo smeli da zaboravimo da se samo dan posle užasa u „Ribnikaru“, a pre užasa u okolini Mladenovca, dogodilo nekoliko incidenata koji imaju direktne veze s „Ribnikarom“. U jednoj školi devojčica je nožem povredila učenika i nastavnicu, u drugoj školi dečak je, po ugledu na dete-ubicu iz „Ribnikara,“ došao sa spiskom onih koje bi želeo da pobije, jedan momak je na društvenim mrežama imitirao proces ubijanja, četvrti je, nakon minuta ćutanja posvećenog ubijenoj deci, izvadio plastični pištolj u učionici. Kako razumeti ovakve reakcije?
Odlaganje odgovora može se učiniti mudrim: sačekajmo da se strasti smire i da hladne glave analiziramo događaje. U ovom slučaju, međutim, to nije drugo, nego okolišanje i odlaganje onoga što se mora reći: ove reakcije su očajnički pozivi u pomoć.
Užas u „Ribnikaru“ „ohrabrio“ je ovu decu da izađu iz čaure strave u kojoj žive i zatraže pomoć onako kako znaju i umeju. Jer, drugačije, očigledno, nisu mogla. Možda ta deca ni ne znaju da im je potrebna pomoć, možda su ona samo simptom razvaljenog društva u kojem žive, ali njima je potrebna pomoć. Odmah. Sada. Kao i čitavom, teško obolelom društvu.
Sin potpisnika ovih redova bio je izložen ekstremnom vršnjačkom nasilju pre desetak godina. Reakcija policije bila je prihvatljiva i u okviru ovlašćenja. Reakcije školskog psihologa i psihologa u Domu zdravlja bile su neprihvatljive, kao i duboka nezainteresovanost pedagoga i socijalnih radnika. Iz reakcija tih ljudi bilo je potpuno jasno u kojoj meri su neobučeni za svoj posao. (U jednoj od psiholoških interpretacija moj sin je bio kriv zbog toga što ga je čopor malih nasilnika tukao i mrcvario.)
Za ovih desetak godina situacija ne da nije bolje, nego se za 800 odsto pogoršala. Mog sina tukli su vršnjaci koji su u torbama nosili skakvce, boksere, peroreze. Uznapredovali smo do vatrenog oružja, a mali nasilnici, dobro obučeni u svojim kućama, prešli su i na nastavnike i profesore. Zapravo, nisu prešli. Nastavnicu, uz to razrednog starešinu, povredili su tada oni koji su mrcvarili moga sina: posekli su je papirom po licu. Sama povreda bila je, najverovatnije, nanesena nenamerno. Ali papirima su – što je nedopustivo – mahali pred njenim licem, njoj u lice, namerno. Reakcija direktorke ili bilo kog autoriteta je (pogađate) izostala.
Od koga su to mali nasilnici videli? Kako su i gde to naučili? Otkud im takav model ponašanja? Kao što je bilo zanimljivo otkud su znali da moga sina drže dvojica za ruke, a treći ga, onako sapetog, udara pesnicama po trbuhu i licu? Ostali su, naravno, poređani u krug, likovali.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
