Virus uvreda: Licemerno o licemerju
Epidemija gripa se stišava, ali se ne stišavaju rasprave o poseti Aleksandra Vučića beogradskom Institutu za majku i dete. Tome je posvećen i dobar broj stranica u ovom broju nedeljnika „Vreme“, ali vatru tih rasprava održavaju Vučić i ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji se posebno istakao izjavom o dužini „one stvari“ Sergeja Trifunovića, o čemu sam već pisao u ponedeljak na sajtu „Vremena“.
Tom prilikom, kako bi rekli zdravičari u lošem društvu i još gorim prilikama, otkrio sam da se ovde najbolje primaju vicevi. Šeruju, lajkuju, pa i telefoniraju oni kojima se dopalo to što sam predložio da pored već odomaćenog poligrafa, kao državnog instrumenta za utvrđivanje pravde ili krivde, bude u svakom domu zdravlja postavljen i kurograf, pa da premerimo čiji je stojko veći.
Tako sam u sebi otkrio neslućenu, a možda i potisnutu, sposobnost da budem urednik nekakvog tabloida, a ne novina u kojima se više ceni dobra analiza od vica i doskočice. Sad mi je kasno da se resetujem, pa je red da se vratim sudbinskom opredeljenju, mada je lakše terati šegu s glavnim akterima ovdašnje političke scene nego pisati ozbiljno o njima.
Vučić tvrdi da su organizatori protesta diljem Srbije obični licemeri jer on je, eto, ispunio želju jednom detetu – da ga čika predsednik poseti u sterilnoj sobi – dok ovi ološi i bitange organizuju proteste u jeku epidemije, zaboravljajući da je to izgovorio baš na mitingu, jednom od onih koje organizuje u kampanji „Budućnost Srbije“ i gde se ljudi dovoze autobusima koji su, i kad nema epidemije, puni virusa i bacila, dočim se demonstranti šetaju na otvorenom o „svom ruvu i kruvu“.
Vučić kao da gubi nerve i oseća da ima sve manje podrške i da mu je sužen manevarski prostor, pa to nadoknađuje pojačanom retorikom, o čemu svedoči i otvoreno pismo Sergeja Trifunovića, koji nikako nije šampion političke korektnosti, u kome ga ovaj opominje:
„Prilikom Vašeg gostovanja na TV Prvoj 21. februara, više puta ste me pomenuli i svrstali me u talog društva (jedno veoma časno društvo, imajući u vidu koga ste još na taj način izvređali) i to zbog objave na Tviter nalogu. Predsedniku jedne države ne dolikuje da svoje građane naziva talogom, ološima, kretenima, lopovima… Čak ni kad treba da komentariše propalog glumca i narkomana, prostaka kome smrdi iz usta i koji krade pare od bolesne dece. Jer, ipak ste Vi Predsednik i Vas obavezuje Ustav.“
A kofa je bušna: Razlivanje narodnog nezadovoljstva
Na domaćem terenu Vučića brine izlivanje naroda na ulice i trgove. Rekao bih da ga najmanje brinu protesti u Beogradu i da je pravi razlog za brigu širenje, u relativno kratkom roku, na, kako tvrde organizatori protesta, oko osamdeset gradova u Srbiji. Njemu to mora da liči na bure koje je izbušeno na više mesta i iz koga voda curi, a da se to ne može ni zakrpiti ni popraviti. To razlivanje nezadovoljstva, pa neka se u nekim gradovima okupi i manje od hiljadu ljudi, moralo bi Vučića da natera da preispita svoju politiku osionosti i samovlašća, ako još ima vremena za to i ako nije ušao u kolotečinu, diktatorski manir koji počiva na zabludi da će ovi što su mu sada verni biti odani i kad vide da je voda došla do dna bureta.
Dve glavne stvari koje su godinama dominirale, i na kojima je Vučić gradio karijeru uspešnog političara, nekako su nestale ili se istanjile i postale nevažne, slaba podloga za podvižništvo domaćeg viteza Koje. Članstvo u EU je propalo za dugi niz godina, što za nas nije mala stvar, ni politički, ni ekonomski, ni socijalno, ni kao obrazac kulture i svakodnevnog života.
Što se tiče Kosova, kako koji dan prolazi, sve je manje jasno šta Srbija može da dobije, a sve je belodanije šta može da izgubi. Verovatno će se pritisci na Vučića nastaviti i pretežno dolaziti iz Sjedinjenih Država koje bi, kako piše Vesna Pešić, da tu „rupu“ zapuše jer imaju važnijih problema od tog.
Od nas dižu ruke i oni kojima se Vučić hvalio kao prijateljima. „Izjava šefa nemačke diplomatije Hajka Masa da će nastaviti da podržava Prištinu bez obzira na takse, za mene je veliko razočarenje“, rekao je pre neki dan predsednik i najavio da će sa Vladom Srbije narednih dana razmotriti i ovu i sve ostale poruke koje je Srbija dobila u poslednje vreme.
Stižu MiG–ovi: Čiko, da li su svi ovi avioni tvoji?
Poruke su opore čim Vučić želi da sa vladom podeli taj teret i da uvaži, napokon, ustavna ovlašćenja oko vođenja spoljne politike, ako nije reč samo o tome da podeli odgovornost i kolektivno pristanu na taktiku – daj šta daš i beži.
Ni ekonomska scena kojom Vučić voli da se hvali nije dobra. Potrebno je 15 godina rasta od pet odsto da bi Srbija dostigla nivo bruto društvenog proizvoda koji je Hrvatska imala pri ulasku u Evropsku uniju i 40 godina kontinuiranog rasta od pet odsto da bi Srbija dostigla 15 najrazvijenijih zemalja EU, izjavio je Dragan Đuričin iz Saveza ekonomista Srbije.
On je na konferenciji za štampu na kojoj je najavljen Kopaonik biznis forum rekao da je Srbija već 30 godina u nekoj vrsti ekonomske krize, a da 10 godina od prelivanja velike recesije situacija zahteva da se razmotre politike koje su od tada vođene.
Prema njegovim rečima, 2014. godine postignuta je fiskalna konsolidacija, 2018. godina bila je najbolja po rastu koji je dostigao oko 4,5 odsto, ali treba videti koliko je taj rast održiv.
U međuvremenu, stigla je vest da smo kupili još četiri MiG-a, ovaj put od Belorusije. Čim se remontuju i platimo ih, imaćemo MiG-ova 13 ili 14, ne držite me za reč. Biće MiG-a ali neće biti ‘leba.
