Dan nakon američkog Crnog Utorka stojim u redu u samoposluzi; „Neka, neka! Ima Boga! Neka i oni, majku im njihovu, vide kako je to!“ – krešti Zla Baba-mušterija; „Tako je! Ima pravde! Zaigrala mečka i pred nji’ovu kuću! Pička li im materina ona nji’ova“ – ciliče za njom Zla Baba-kasirka, srećna što se tako sjajno razume sa svojom mentalnom sapatnicom. Stojim iza Zle Babe br. 1, sve više ubeđen kako je onaj Raskoljnikov ipak prekomerno ocrnjen, i dvoumim se da li da je pedagoški zveknem glavicom kupusa, plemenitim objektom u kojem nesumnjivo ima više pameti i dobrote od onoga što sadrži ono što se nalazi iznad babinog trupa, i što služi jedino nošenju hladne trajne iznad pihtijaste paramoždane mase. Međutim, nije Zla Baba rekla ništa što ne bi bilo vox populi, dražesni kanibalski refren koji ste ovih dana mogli čuti manje-više svugde. Ne zato što bi „svi“ tako mislili, daleko od toga, nego zato što su se preostali normalni ljudi isuviše stideli da bilo šta kažu.
Onim nesrećnicima iz Njujorka i Vašingtona je, dakle, presuđeno đuturativno: prvo ih je onaj ko ih je pobio proglasio krivim zbog pripadnosti pogrešnoj naciji, ili ih je barem, zbog zaticanja na pogrešnom mestu, ležerno otpisao kao kolateralnu štetu, a onda su ih Zle Babe i Dede ovoga sveta – pri čemu je, da nacrtam za slabokapirajuće PC-žandare, ovo samo metafora, a ne oznaka pola ili životne dobi! – dostojno opojale, gromkim „osvetničkim“ groktajem „tako im i treba“, radosno se isprdevši nad njihovim još toplim leševima.
No, nije „neuki plebs“ jedini koji je, u pogibeljnoj kombinaciji isfrustriranosti i blažene prostote, orgijao nad grobovima; nismo li (i) mi ovde stvorili čitavu jednu kulturu relativizacije onoga što se ne može relativizovati? Čitao sam i gledao ovih dana na TV-u i u najmanje dvoje dnevnih novina („Dnevnik“ i „Građanski list“, Novi Sad, 12. 9. 2001), anketu s ljupkim pitanjem upućenim prolaznicima zatečenim u dnevnoj ophodnji po ulici Zmaj Jovinoj: „Šta mislite o jučerašnjim terorističkim napadima u Americi?“ Odgovora je bilo ovakvih i onakvih, to je ovde najmanje važno: mene fascinira pitanje. ŠTA MISLITE, dakle, o tome što je neka grupa idiota pobila hiljade ljudi u trenu, iz nekih svojih idiotskih razloga? O tome se, dakle, sugeriše Anketa, može MISLITI ovo ili ono, zauzimati stav pro et contra, raspravljati, polemisati da li je trebalo ili možda ipak nije?! Da l’ se to šika, ili je bilo kanda malko ipak nevaspitano? To je, dakle, nešto podložno diskusiji, jer smo sada, bože moj, u demokratiji, zar ne, jer je svaki naš Građanin Pokorni, svaki inače tako nepopravljivo utronjani Ćifta naprasno zavoleo svoje Pravo Na Stav (otkad je načuo da zbog toga više ne biju), i javlja se uporno u sve kontakt-programe, masira svojim virtuelnim Mišljenjem, propinje se na prste da ga na sokaku zapaze Anketari, a bogami je i ovima, i njihovim urednicima, neobično drago da mogu da prezentuju širokom čitateljstvu šta Prolazeći Filistar misli o svemu onome o čemu oni misle da bi se moglo „misliti“ i opredeljivati. Tako izgleda to zapanjujuće rasprostranjeno malođokičasto shvatanje demokratije – sve je na pazaru, pa birajte?! Zašto se, onda, recimo, ne bi upriličilo glasanje o (ne)opravdanosti holokausta? Navali narode, opredeljuj se, ko je za, ko je protiv, ko je uzdržan! Trenutni rezultat takav i takav, neizvesnost raste, jubilarni glasač će dobiti nagradu!
Sećam se da je za vreme famoznog NATO-bombardovanja – oko kojeg su naknadno sve prononsirane kukavice i zamlate isprele svoje petparačke herojske priče – jedan od mojih najtežih trenutaka bio kad sam čuo da je srušen stari, dobri, razoružavajuće ružni Petrovaradinski most: prvo što je srušeno, a što sam osećao kao intimni, neotkupljivi i nezamenjivi deo vlastitog života, prvo što me baš najličnije pogodilo, mnogo, mnogo ličnije nego kad je raketa (ili šta već) ljosnula parstotinak metara od moje zgrade. Sećam se kako sam bio besan, kako sam onome ko je tu bombu ispustio poželeo strašne stvari – da ga žena ostavi, da se propije, da mu maznu buđelar, da ispadne glup u društvu… Pitam se, danas, šta li je ona Zla Baba mislila u tom trenutku, dok se uvlačila u sopstvenu utrobu, dole u podrumu moje zgrade!
Nije njoj bilo ni do mostova, ni do avalskog tornja, ni do onih ljudi u vozu, u konvoju, na pijaci, na noši: Zlim Babama ovoga sveta nikada nije stalo do toga. Ona je, podozrevam, mislila samo o tome hoće li njoj, baš njoj, pasti nešto na tu njenu glavu s hladnom trajnom, jer nije ni sumnjala da su oni pokvarenjaci Klinton i Olbrajtova pokrenuli rat upravo protiv nje lično, da baš njoj doakaju, jer imperijalnoj Americi ta njena hladna trajna užasno smeta, jer je ona jedina preostala prepreka uspostavljanju Novog svetskog poretka; i zato se, valjda, tolikoga straha nahvatala, i zato sada luči firnajs dok gleda kako Neko Drugi, pa još baš Odande, prolazi kroz strah i patnju, upriličujući Zloj Babi nastranu naplatu i nasladu, isplaćujući joj, s izobilnim kamatama, njenu nadnicu za strah.
Nije li sve ovo, u osnovi, još jedna priča o aporijama „kolektivne krivice“? Nikome od nas neće biti teško da zamisli, na primer, neku američku Zlu Babu kako, tokom Samrtnog Proleća, važno rezonuje kako su, eto, ti Serbs zaista, oh, tako grozni, eto šta rade Albancima, Bosancima i svima redom, i kako im konačno treba pokazati; da je srpska Zla Baba ovo mogla da čuje, bila bi zgrožena ovakvom em bezdušnošću, em kolektivizacijom krivice i odmazde po mutiranom arhaičnom metodu krvne osvete. Međutim, gde je ta ovdašnja Zla Baba bila kada je gorelo Sarajevo? Možete se kladiti da je odobravajuće metanisala iz prikrajka, jer, komšija, znate li vi šta ti divlji Muslimani rade Nama Srbima? Na kraju krajeva, sve Zle Babe ovoga sveta se jako dobro razumeju, vazda spremne da ozareno graknu nad uvek zasluženom nesrećom Drugog.
A možda je ipak, avaj, trebalo da je blago zveknem onom glavicom kupusa? Tek toliko da vidi kako je to kad ti nešto padne na pamet, a da nije sasvim nejestivo?!
