Nada je disciplina

Dan nakon američkih izbora gledala sam uživo na platformi „Zum“ (mogućnost koju vidim kao blagodat pandemije) tribinu četvoro autora koji su deo inicijative „Pisci protiv Trampa“ u SAD i među kojima je bila i Rebeka Solnit. U odgovoru na razočaranje izazvano neprestanim šokovima u vreme Trampovog četvorogodišnjeg predsedničkog mandata koji su (u tom trenutku) kulminirali izbornom farsom, Solnit je rekla nešto što od tada neprestano ponavljam sebi: nada je, rekla je ona citirajući nadahnjujuće reči američke aktivistkinje Merijem Kaba, disciplina.

U neprestanoj potrazi za nadom i u neumornoj borbi sa razočaranjem, ove reči za mene imaju veoma snažno značenje. Našla sam podkast sa Merijem Kabom u kojem je objasnila taj koncept: nada, kaže ona, ne isključuje osećanja tuge, besa i frustracije ili pak bilo koje drugo osećanje. Ona nije emocija, nije optimizam, i pretpostavlja život u sadašnjosti. Tako da je nada disciplina koju moramo da vežbamo svakog dana.

Do određene mere, razume se, zato što je disciplina ipak nešto što se vežba, sada sam barem razvila određenu filozofiju da su osećanja ljutnje i razočaranosti normalna i ne smeju da me bacaju u potpunu apatiju, ili pak, kao što sve češće gledam na društvenim mrežama i u retkim razgovorima pod maskama uživo sa ljudima, u razorni cinizam. Evo, u trenutku u kojem pišem ovo za razorne cinike, obuzima me veličanstveni gnev prema svima onima koji mi ne dozvoljavaju da lakše vežbam tu disciplinu, a to je u poslednje vreme gomila ljudi koji, u odsustvu potrebne socijalizacije, društveni život vode na društvenim mrežama, pri čemu se sva frustracija i gnev zbog onoga što se dešava oko nas slivaju u prazne, zle reči koje ne rezultiraju ničim drugim do pukim nazadovanjem ili, u najboljem slučaju, stagniranjem.

Govorim o sve vidljivijem mehanizmu ispraznog jedenja govana koji uvek ima jedan isti moto: nemoj ništa raditi, svet ne ide nikuda, svi napori su vam uzaludni, ne budite naivni i prestanite da verujete u ideale. Takvi kažu, eeeeh, i ja sam nekad imao ideale, ali sad više nisam naivan. Takvi vam kažu da ste naivni ako ste konstruktivni, i sve vaše pokušaje posipaju sivim pepelom neuspeha. Takvi ljudi u suštini imaju dva osnovna cilja: prvi je da vam kažu „jesam ti rekao“ ukoliko ne uspete i na taj način vam se prikažu kao neprikosnoveni nostradamusi koji mogu da predvide mračnu budućnost zahvaljujući svom superiornom umu, a drugi je mnogo tužniji – da sami sebe zaštite od razočaranja. Ako ispadne loše – znali su. Ako ne ispadne loše – radovaće se i niko im neće zameriti zbog crnih prognoza. Osnovni zajednički imenitelj oba ova cilja jeste zaštita ličnog i kolektivnog, ili pak, narodski rečeno, sebičnost.

Ne smemo potceniti razornu moć ovakve pojave. U vreme pandemije, kada smo okruženi bolešću i smrću, kada smo zaglavljeni u sredini u kojoj iz dana u dan sve naše slabosti i sva društvena trulež izranjaju na površinu, treba da se zadrži određena mera staloženosti i osećanja za perspektivu da bi se išlo napred. Na primer, opet ću pomenuti Rebeku Solnit koja se poziva na jedan drugi trend u američkom društvu, trend koji nam je i te kako poznat – želja za migriranjem (kod njih, u vreme Trampovog predsedničkog mandata). Dve moje prijateljice, na primer, spakovale su se i krenule da odu da žive u Kanadi (ono što su za nas Evropa ili Amerika) zato što su bile zgrožene i razočarane nazadovanjem društva otkako je Tramp došao na vlast. Srećom, zaglavile su se u Oregonu i nisu dobile iseljeničke vize, pa sada moraju aktivno da učetvuju u društvenom životu svoje zemlje koja im je do tada pružala sve privilegije u okvirima svojih sposobnosti. Zato Solnit ističe da država nije hotel pa da možeš samo tako da je napustiš ako nisi zadovoljan uslugom. Njeno isticanje da je nada disciplina proističe iz iste krize u američkom društvu, a na izvestan način doživelo je ogroman uzlet kada je preminula sudija Vrhovnog suda Rut Bejder Ginzburg. A ona je, pak, umrla boreći se. Videla sam kako u jednom intervjuu kaže da će klatno na časovniku, kada ode previše na jednu stranu, nesumnjivo brzo otići još dalje na drugu.

Od tada, vežbajući disciplinu, želim da podsetim sve razorne cinike na jednu globalnu stvar, a to je da je čovečanstvo za manje od godinu dana razvilo vakcinu. Da se svako društvo, koliko god da je trulo, neosetno prilagodi društveno ograničenom životu. Da su neka društva i njihove vlade (kojima upravljaju žene), kao na primer na Novom Zelandu, pokazala kako može uspešno da se vodi država na principu saradnje, razumevanja i empatije. I pored mračnih događaja u Americi 6. januara i strašnog udara na principe njihove demokratije, posle četiri godine košmara, demokrate su se izborile za većinu u oba zakonodavna doma, a osvojile su i predsedničko mesto, zahvaljujući mukotrpnom idealističkom i dugotrajnom trudu koji su uložili mnogi aktivisti (na primer, Stejsi Abrams u Džordžiji). Mogu da kažem da i Makedonija, i pored sve korumpiranosti i truleži u sistemu, i pored neobrazovanosti i siromaštva stanovništva, živi svoj do sada najslobodniji i kritički najrazvijeniji život (znam da ovo zvuči čudno i budalasto na prvu loptu, ali u poređenju sa onim od ranije jeste tako, i zato možda malo hvala i Gruevskom što nas je probudio). Isto to ne mogu da zaključim za Srbiju, ali evo, u smeru nade i vežbanja discipline – barem ćete se vakcinisati brže od nas.

Pored nade, trudim se da malo vežbam i strpljenje, i da se podsetim činjenice da u toku svog životnog veka ne možemo da vidimo promene do kraja. To će razornom i impotentnom govnojedu ostaviti prostora da vam kaže „jesam ti rekao“, ali u takvim situacijama odlično funkcioniše i zapušavanje ušiju.