Žene, naime, pametnije kakve su već, od kuvanja retko prave cirkus i javnu karijeru. Znam mnogo žena koje kuvaju odlično; neke od njih su kuvarice u mojim omiljenim kafančinama; više ih je među mojim poznanicama i prijateljicama. One ne teže za inače zasluženom slavom Najdžele Loson; njihova je životna filozofija drugačija. One bi radije neku ozbiljnu karijeru, a kuvaće ionako, jer vole. Ženama je u ovome patrijarhalnom svetu kuvanje stvar sasvim normalna; muški, kakvi su već, kuvanje će proglasiti podvigom, žrtvovanjem, izuzetkom i prenemagaće se na sasvim muški način. Odatle mit o tome da su veliki i slavni samo muški kuvari; oni za to nisu krivi, jer u kuvanju vide karijeru i poziv; krivi su naši stereotipi, ali to je drugo.
Nego, vratimo se mi običnim, malim muškim kuvarima. Muškarac koji u današnje vreme drži do sebe nauči da kuva relativno rano: ne baš sve i ne baš najprefinjenije (ako je prefinjen, optužiće ga za homoseksualne sklonosti). Sklon je da se specijalizuje za nekoliko omiljenih jela, pa posle širi svoj jelovnik i na druge stvari – ako ga zanima. Većina se zadrži na roštiljima koji se iz nekoga razloga smatraju za „muški posao“; valjda zato što ga žene s pravom preziru kao blesavu mušku zabavu i jadnu naknadu za inače gotovanski život. Jagnje na ražnju je klasičan primer: skupe se već pripiti stručnjaci i zalivaju jadnu životinju i sebe pivom; svađaju se da kad je gotovo, a nikada ne nauče da je jagnje na ražnju gotovo tek pola sata pošto poslednji od njih zavapi „skidajte ga!“.
Pravo i ozbiljno muško kuvanje događa se u kuhinji; a gde bi inače? Pametan dečkić naučiće da kuva relativno rano: obično u pubertetu, kad shvati da i devojčice vole da pojedu nešto lepo. Zaposlene majke ili majke koje vole da putuju (kao moja) igraju ulogu. Moj tata i ja često smo ostajali sami u kući; on je znao svašta da skuva (dugačak i zanimljiv život), a ja sam gledao i pamtio. Tadašnje mlade gospođice cenile su kad ih njihov dečko lepo nahrani, pa sam tako najmanje dve smuvao na jednostavne recepte: jaka goveđa supa od kolenice; ribić pažljivo ispečen u šerpici, u rerni. Posle me je krenulo. Gospođice se jednostavno razneže, raspekmeze i žmićnu kad im njihova do tada ne baš sigurna simpatija nešto lepo skuva i posluži. Posle sam krenuo na tartar-bifteke, čorbaste pasulje i slične jednostavne recepte koji ostavljaju utisak. Na moru – a tada se, da znate, na more išlo stalno i redovno – čovek otkrije nove i neslućene mogućnosti: sveže srdele na gradele, na primer: jevtino i jednostavno, ukusno da prste poližeš. Treba samo još soli, crnog vina, vode (za bevandu) i vrućeg hleba. Onda smo počeli da lovimo hobotnice rukama (podvizi dostojni Perseja) i da ih radimo na salatu; dalje je išlo samo od sebe, do brudeta i ostalih delicija.
Muškarac koji zna da skuva nije samo poželjan, nego ima i potrebno samopouzdanje i samopoštovanje, molim da se primeti. Ja da zavisim od te neke popišulje? Kada se takav muškarac skrasi (svemu ima kraja!) pored lepe, pametne i dobre žene, nastupa ono „hiljadugodišnje carstvo“ koje Robert Muzil daje naslutiti. Počinje sa guranjem po kuhinji („Daj meni, znam bolje!“), a završava sa gastronomskim skladom („Srećo, je li ovoliko kapara dovoljno? Kako bi ti ovo i koliko dugo? Treba još belog luka, kad ja kažem!“), razumete već. Onda dođu gosti i pitaju da ko je to skuvao; njih dvoje s lažnom skromnošću licemerno hvale jedno drugo. Tu se poslovi i radni zadaci sasvim prirodno podele: ona bolje zna da skuva krpice sa kiselim kupusom; on bolje pravi bakalar na katalonski način; većinu omiljenih jela, međutim, rade zajedno jer su neodvojivi.
Najlepši deo dobro dozrelog i uspešnog braka odvija se u kuhinji, jer je krevet po definiciji već apsolviran, a deca već imaju decu kojoj valja sada ugoditi. Procene potrebno vreme, sednu za kuhinjski sto, stave pred sebe daske i oštre noževe, sipaju pićence i krenu. Tu se razgovori vode, šala se šali, sluša se dobra muzika, sudovi se peru odmah, raspravljaju se finese recepata i uopšte se uživa toliko da na kraju apetit često iščezne. Bitno je da je sve skuvano kako treba, s ljubavlju dakle.
Da zaključimo: muško u kuhinji slabo valja bez svog ženska. Ume to da skuva, ne sporim, ali nije to baš to. Isto je i sa ženskom čeljadi: znaju one svašta lepo da skuvaju, ne kažem, ali zajedno nekako bolje ispadne. Za dobro usklađenom kuhinjskom ekipom sve ostane čisto i oprano; nema na plafonu fila za punjene paprike kao iza moje mame i mog kuma Mike; ne treba ni da se kreči.
E, tom skladu služi muškarac u kuhinji.
