TANSRB, 12. februara
Predsednik Vlade Srbije Koštunica dr Vojislav podneo je putem Andreje Mladenovića neopozivu ostavku: „Ni od koga nenagovaran, trezan i pričešćen napuštam mesto predsednika DSS-a kao god i funkciju predsednika Vlade. Činom čitanja ovog amaneta prestaje funkcija sadašnjeg i svakog drugog portparola…“
Amanet je nakon prve pomoći ukazane Mladenoviću dočitao g. Mihajlov: „Glavnom odboru nalažem da Partiju u interesu građana Srbije smesta raspuste, stranačke prostorije da se ustupe sirotištima gde će dosadašnji rukovodioci zajedno sa bračnim drugaricama volontirati dok ove humanitarne ustanove ne stanu na noge. Takođe: da se svi članovi naše partije povuku iz sviju upravnih odbora te sa rukovodećih mesta u upravi i ostacima zaklane privrede.“ Rukopis je skoroteča odneo grafologu koji je, avaj, potvrdio autentičnost istorijskog dokumeta, Aligrudić je zatražio izuzeće grafologa i naložio da se ovome pročešljaju poslovne knjige, ako ih je uopšte i vodio…
Ostavci je prethodila pričest, tačnije vanredna ispovest do koje beše došlo na lični zahtev premijerov. Paroh potom nije oka sklopio četiri noći, pete noći, ne mogavši da živi sa teretom ispovedi prekinutom sedamdeset sedam puta bolanim uzdasima (koji kao i pauze u muzici ili space u pisanju imaju i te kakav semantički značaj!) dopreo je, bos, ogrnut samo noćnom haljinom, u šumu vraćenu Svetoj materi nakon šezdeset tri godine partizanske uzurpacije. U ovom nadajmo se zanavek vraćenom crkvenom dobru, gde su pre rata popovi i popadije svake bogovetne zime sekli drva da bi sirotinji besplatno delili ogrev, paroh je otvorio dušu pred ždralom ne podozrevajući da je ptica, ovekovečena u slavnom sovjetskom filmu, ozvučena i povezana sa lisicom koja je na zajedničko ime registrovala privatnu medijsku kuću.
Evo integralnog solilokvija parohovog.
„Pozvao me je na crkveni tavan, ovde nam niko neće smetati, rekao je i uvukao se u sat, koji je kao šifonjer, ili kao lift, pokazao je rukom da i ja uđem, satni mehanizam bio je između nas, neka igra ulogu onih filareta koje imaju katolici, rekao je. Iznutra je pritvorio vrata, ćutao je sa mnom kao da sam Aco Tomić. Kad je izbila ponoć, uzdahnuo je, prvi put, i počeo: „Oče, noćas sam doživeo prosvetljenje! Pa ja ne činim nikakvo dobro svome rodu, ja pravim štetu za štetom evo osma godina! Podrška koju sam nekad imao srozala se sa dva miliona na dvesta hiljada, ne smem da se kandidujem za predsednika, moja partija nema koga da kandiduje, pakostim onima što se otimaju za vladarsko žezlo, oni doduše isto kao i ja nisu ni u čemu prvorazredni, ali ne znam nikoga ko sa manje podrške među biračima ima ovoliko vlasti! Taština me je odvela u Ameriku da primim titulu državnika godine, gde mi je pamet bila, nisam imao ni godinu dana staža, tamo sam obećao da ću sarađivati sa haškim sudom, pa i to obećanje pogazio sam, i još ga gazim. Oče, zabrazdio sam toliko da mi je to što je neko Srbin hiljadu puta važnije nego da li je počinio kakav zločin! Okomio sam se na misijiu Evropske unije kao da nije svejedno pod čijim je protektoratom Kosovo! Kad bi sad iz Prištine javili da je tamošnja skupština jednoglasno donela Deklaraciju o zavisnosti, o ostanku Kosova u Srbiji, kad bi Albanci odustali od nezavisnosti, ne bih znao šta ću! Odbio sam da sazovem sednicu Vlade zato što sam znao da u njoj nemam većinu, a ovamo sam galamio kako je zemlja ugrožena, pa gde će mi duša… Tomu Nikolića postavio sam za predsednika parlamenta pa sam ga pet minuta kasnije svrgao baš kad se zaneo kao i sad da zavede vanredno stanje, to nije sve, pao sam u greh idolopoklonstva, starinske a isprazne reči Matijine zavodile su me, šta bi njegov stric u Rovcima rekao kad bi čuo za belu šengensku listu… Je li moguće da mi je tako šta nekad bilo duhovito, domišljato, pa stric može mirne duše da zavije duvan u tekst Rezolucije 1244!’
Sat je izbio pola jedan, Koštunica je otkačio šetalicu i naslonio je na prašnjavi unutrašnji zid sata: ‘Ovaj sat neka ne radi dok Srbija ne dobije premijera kakvog treba!’ Izašao je iz sata i dohvatio se pajvana od velikog zvona, konopac nije propuštao kroz šake nego ga je zvono odvlačilo do vrha zvonika preteći da mu ošteti temenu kost: ‘Srpska zvona zvone kad god se nešto veliko događa, bilo dobro, bilo zlo… Zvoni, zvoni, uvek kad se vraćam zvoni, to vam je Crnjanski, oče, ako niste znali… ‘ Video sam da je u vrućici i bunilu, na krkače sam ga nekako spustio i prekrio stiharima dok ne dođe hitna pomoć.“
&
SRBTAN, 13. februar
U oluku zgrade predviđene za rušenje (Koče Kapetana 13 c) nađen je svitak očito pisan rukom premijera, kišnica je sprala obode dragocenog artefakta, ali je središnji deo prilično dobro očuvan:
orćol, Leta Gospodnj
jislav Koštunica
avetujem se da ć
oživotno vladati Srbij
da ću poraditi i na vlastitoj dugovečnos
to mi pre petog oktobra nije padalo na pam
aprotiv, jedva sam čekao da se pridružim senim
ara Lazara, Jovana Dučića, Nikolaja Velimi
epokoleban u nalogu Svevišnjeg da vladam
vim Srbima, nezatrovan sumnjom u
ispraznost (ispravnost?) moga uma, u
lagočestivost moje naravi i u bogougodnu
rsishodnost mojih svetosavskih postupak
eodustajno apelujem na Demokratsku strank
rbije i na javnost da ne nasedaju na lažni tes
Svitak je poslat je u Vizbaden čiji stručnjaci mole istoričare i sve zainteresovane da se strpe kako bi veštačenje bilo na nivou ovog uglednog instituta.
