Mišimina smrt i priključenija

Usled zaokupljenosti prečim morbidnim brigama, razumljivo je što se malo ko setio da se krajem prošle godine navršilo pet decenija od jednog od najbizarnijih krvoprolića u veku koji nipošto nije oskudevao ni u bizarnostima, ni u prolivanju krvi. Dvadeset petog novembra 1970, nakon što je dovršio rukopis poslednjeg dela kapitalne tetralogije More plodnosti (Hōjō no umi), Jukio Mišima je sa nekolicinom kadeta svoje privatne armije Totenokai (Društvo štita) pokušao da izvrši državni udar. Zaskočivši na prepad komandanta Japanskih odbrambenih snaga, održao je 32. puku, sazvanom na njegov zahtev u dvorištu komande, govor u kom ih je pozvao da Japanu vrate dušu i armiju, oduzete mu u posleratnoj demokratiji. Vojnici su reagovali zvižducima i ruganjem, pa je prekinuo obraćanje, vratio se sa balkona u kancelariju i skupa sa svojim ađutantom izvršio ritualno samoubistvo. Dok su stvarni motivi i namera tog poduhvata ostali nerasvetljeni do te mere da nije jasno čak ni može li ga se smatrati neuspelim, nema, po svemu sudeći, mesta sumnji da je on sam bio savršeno svestan značenja i posledica svog besprimernog čina. Da je, jednom rečju, znao šta radi – sve ako to do danas i nije saznao niko drugi. Uvek dosledan modernom shvatanju umetnosti, u smrti ga je drastično ovaplotio.

Premda bi 14. januara 1971. bio napunio tek četrdeset šest godina, svojim je književnim delom – četrdeset romana, osamnaest uspešnih pozorišnih komada, te po dvadeset tomova kratkih priča, odnosno članaka i eseja – pisanim filigranskim stilom uz zavidnu raznovrsnost formalnih rešenja, rano stekao veliku lokalnu i međunarodnu slavu i trajno osigurao status jednog od najznačajnijih japanskih pisaca uopšte, kao i veoma istaknuto mesto u istoriji svetske književnosti. Bio je ozbiljan kandidat i za Nobelovu nagradu, ali je pitanje šta bi mu ona značila, jer će Jasunari Kavabata, prvi Japanac koji je to priznanje dobio 1968, takođe život završiti samoubistvom – po mišljenju nekih poznavalaca, barem delom usled šoka od dobrovoljne smrti svoga prijatelja. Uostalom, svi koji su lično poznavali Mišimu – izuzev možda njegove udovice Joko, koja će rezolutno odbiti da perpetuiranjem mita dezavuiše književni lik svoga supruga, posvetivši se isključivo brizi o njegovom delu – morali su da zaključe kako su u stvari znali samo onu stranu njegove ličnosti koju je odlučio da im predstavi. Da identitet nikada nije shvatao drugačije nego kao zbir maski, očito je u svemu što je napisao, ali možda najpre u romanu

Kjokoina kuća (Kyōko no le, 1959), u kom se različita lica „istog“ protagoniste – biznismen, slikar, bokser i glumac – suočavaju sa nerešivim pitanjem: po čemu čovek može da se oseti živim, dajući različite, delimične, pa stoga neadekvatne odgovore. Svoj je vek Mišima inače proživeo punim plućima: osim pisanjem, teatrom i filmom, aktivno se bavio sportom i u zreloj dobi bio u boljoj fizičkoj kondiciji nego u mladosti (za vreme rata bio je proglašen nesposobnim za vojsku); tri puta je obišao svet i bio sveprisutan u javnom literarnom i kulturnom životu Japana. Niko drugi do Margerit Jursenar ustvrdiće da njegovo poznavanje klasika evropske književnosti nije bilo manje od superiornog snalaženja u istoriji i kulturi klasičnog Japana, koje mu nisu poricali ni najoštriji osporavatelji. Čega god da se prihvatao, prilježno bi prionuo na posao, a rezultat kao da nikada nije izostajao: vrativši se, na primer, iz Grčke, daje se na učenje grčkog i, opet po meritornom sudu Jursenar, dovoljno ga savladava da bi u romanu Šum talasa (Shiosai, 1954) „ubrizgao svojstva ravnoteže i mirnoće koja se obično smatraju grčkim osobinama“.

Ako se smrt koju je odabrao smatra naročito japanskom, valja kazati da je sagradio kuću u napadno zapadnom stilu, da se odevao po poslednjoj svetskoj modi, da se prema supruzi Joko odnosio ravnopravno i uz uvažavanje nezamislivo drugim Japancima. Oni pak koji ga vide kao bandoglavu fašistoidnu ikonu trebalo bi da znaju da se prema desničarskim grupama odnosio s prezirom, dok je naprotiv vidno uživao u raspravama sa studentima levičarima, da je u Moru plodnosti lik desničara predstavljen kao izrazito neprijatan, upravo odvratan tip – nadasve da se sa svojim desničarskim renomeom spremno i rado šegačio, baš kao i na račun opsednutosti smrću i samoubistvom. Tako u romanu Život na prodaju (Inochi urimasu), objavljivanom 1968. u nastavcima u japanskom izdanju „Plejboja“, protagonista koji nema za šta da živi, preko oglasa nudi svoj život po bilo kojoj ceni, ali ni nakon svakojakih apsurdnih priključenija ne uspeva u nameri da ga okonča. Komika i tragika, hedonizam i stoicizam, askeza i užitak, život i teatar, serioznost i provokacija, kao i činjenica da je sve te krajnosti dohvatao jednakom lakoćom, čine ga antimodernistom u značenju koje tom pojmu daje Antoan Kompanjon: modernista koji nije konformista moderniteta, nego ga kritički sagledava, mada mu suštinski pripada. Možda je zato Sokratov diktum da neispitan život nije vredan življenja Mišima protegao i na smrt.