Manjak i višak

Prošlog vikenda zatekao sam se u Skoplju, baš kad je makedonska vojska počela da se penje uz brdo iznad Tetova. U načelu, situacija je tamo krajnje dramatična, u pitanju je budućnost i sam opstanak države, pa bi se moglo očekivati da se prisustvo istorije nekako oseća takoreći na ulici, u držanju običnih ljudi, u svim kontaktima i razgovorima. Ali, ništa od toga. Čak ni oni kojima je posao da o toj krizi govore za javnost nisu delovali naročito uzbuđeno, čak ni posebno zainteresovano.

Jedino su uvežbani strani dopisnici donekle uspevali da podignu ton i iscede nešto adrenalina, ali s vidnim naporom. Njihova teškoća je valjda u tome što je reč o još jednoj balkanskoj priči, možda s rđavim ili tragičnim ishodom, ali nekako poznatoj a zasad bez mnogo krvi. Priča je za njih dodatno mrtva i zbog toga što ne znaju na čiju stranu da stanu, pošto su i Albanci i Makedonci zapadni saveznici, dakle pozitivni i ispravni, pa je njihov sukob dramaturški glup, apsurdan i nerazumljiv.

Međutim, učinilo mi se da ipak nije normalno zaspivati od dosade dok se okolo puca. Barem samim Makedoncima ne bi trebalo da je svejedno kako će im izgledati država, a bojim se da je mnoge od njih tih dana više zanimala dodela Oskara. Može biti da je to zato što svi znaju da će o celoj stvari biti odlučeno na nekom veoma udaljenom i uzvišenom mestu na koje niko u samoj Makedoniji nema gotovo nikakvog uticaja.

Možda će Makedonije biti, a možda i neće, ili će biti mnogo drugačija nego sada. Makedonci će o tome biti pitani, kao i Albanci, ali će se uzeti u obzir i razne druge stvari o kojima niko u Skoplju ne zna ništa, pa će pasti neka odluka. To je, dakle, situacija minimalne suverenosti jedne države, na šta je Makedonija pristala od samog početka nemajući, uostalom, nikakvog izbora.

Srbija je postupila suprotno i godinama bila najsuverenija država u Evropi (recimo uz Švajcarsku, koja takođe nije bila članica UN-a, mada svojevoljno). Ako sad vidimo da u slučaju Makedonije manjak suvereniteta i totalna zavisnost od „međunarodne zajednice“ ne uliva spokoj i ne garantuje čak ni goli opstanak, setimo se da je Srbija već jako skupo platila svoj višak suvereniteta i takođe došla na ivicu opstanka.

To znači da bi sad, u ovom periodu trežnjenja i hvatanja ravnoteže, Srbija (i Crna Gora?) morala pažljivo da odmeri i pronađe pravu meru suverenosti i čini mi se da se, na primer, sporovi oko saradnje sa Haškim sudom jednim delom tiču baš ovog problema. I u toj i svakoj drugoj stvari Srbija treba da zadrži onoliko suvereniteta i nezavisnosti koliko može da podnese i koliko joj se najviše isplati. Isplativost, pri tom, ne bi trebalo meriti suviše neposredno i kratkoročno; nešto malo ponosa i dostojanstva, makar sirotinjskog, takođe se može isplatiti.

Posle pada supersuverenog režima bilo je logično i nužno da nove vlasti pokažu kako su naučile lekciju i kako ne nameravaju da nastave da baš o svemu imaju svoje mišljenje, drugačije od svih ostalih. Ali, nije neophodno da Srbija redukuje sopstveni suverenitet do makedonskog nivoa, niti da unapred prizna da će od sada svako drugi uvek biti u pravu.

Oko ovih stvari očigledno postoje razlike, makar u nijansama, između lidera DOS-a, a i u široj javnosti. Nekima se čini da bi, pošto je Milošević bio u onolikom sukobu s „međunarodnom zajednicom“, njegov pad trebalo shvatiti kao pobedu spoljnog sveta i ponašati se s tim u skladu. Drugi veruju da je njegov poraz pobeda neke prave Srbije koja tek sad ima pravo da se drži suvereno. Jedni se užasavaju opasnosti od novog zatvaranja i prkosa celom svetu, drugi od gubljenja svakog identiteta i samopoštovanja. Najbolje bi bilo da ove dve struje ostanu u ravnoteži i jedna drugu ispravljaju.

Nacionalni suverenitet je inače postao posebno nepopularan u vreme najvećih nada u ujedinjavanje Evrope, a zatim i s ideologijom globalizacije, kraja istorije i opšteg oduševljenja zbog srećnog kraja hladnog rata. Međutim, valjalo bi uočiti da nikakva svetska vlada još nije na vidiku, a čak ni stare Ujedinjene nacije nisu baš u najboljem zdravlju. Svet lako može da krene i u sasvim drugom pravcu, a sigurno je da ćemo se još nagledati istorije. To znači da bi trebalo smanjiti entuzijazam oko ukidanja nacionalnih suvereniteta, posebno na Balkanu gde to nosi velike rizike. U svakom slučaju, Srbija nije obavezna da bude regionalna avangarda u toj stvari, s nadom da će je svi slediti.

Ako je slučaj Makedonije u bilo kojem smislu poučan, onda on govori da niko ko ne mora ne treba da drži sva jaja u tuđoj korpi. Zatim, nije zdravo oslanjati se na milost i sažaljenje sveta. Ne samo što je nesigurno, nego i kvari karakter. Zatim, i ako nemate ništa protiv globalizacije, ako smatrate da je logično i neminovno i pozitivno da Amerika predvodi i oblikuje ostatak sveta, ne treba da verujete da Amerika to radi baš zbog vas. Nemojte biti sigurni da neko tamo sve shvata, da tačno zna šta radi i da je to za vaše dobro, mada sve može izgledati baš tako pošto oni znaju da upakuju stvari.

Umesto svega toga, bolje bi bilo da sami naučimo kako se šta pakuje, što je važno posebno za odnose s Amerikom. S njima postaje sve teže razgovarati, sve slabije čuju i sve manje žele da slušaju, a opet ljuti ih kad neko podigne glas. Svejedno, ne sme se odustati od pokušaja. Nema smisla da ispadne da su na celom Balkanu jedini korisnici globalizacije bili Albanci.