Niko kao on: A sve druge „Sram bilo…“
Eh, gde bi Aleksandru Vučiću i vladi Ane Brnabić bio kraj da je više profesora i doktora kakav je Vladimir Krulj, koji se toliko istakao u pohvalama ekonomskoj politici da je njegovo obraćanje naciji preko javnog servisa pretočeno u oglas koji se u utorak pojavio u svim štampanim medijima s jedinstvenim naslovom „Uspešna fiskalna konsolidacija za veće plate i penzije“.
Pojavio se, mlađani doktor Krulj, kao neka vrsta manekena vladine politike i samo nije jasno da li je dao saglasnost da se njegove reči upotrebe u očigledne marketinške svrhe i da li je uzeo neki dinar za to ili će da naplati svoju pohvalu na neki drugi način. Tek, što god da je u pitanju, reči hvale gode svakoj vlasti i malo joj smeta, kao i Krulju, uostalom, što je tekst napisao poznati izveštač potpisan kao 12-1578, a to je standardan potpis za tekstove koji će naručiocu biti naplaćeni.
Da je više takvih kao što je profesor Krulj, ne bi Aleksandar Vučić u jednom od poslednjih obraćanja javnosti dreknuo „Sram vas bilo!“ povodom zapitanosti i upitanosti o dometu mera kojima se „smanjuje smanjenje“ penzija i plata.
Upravo je teza da nema povećanja, već vraćanja na staro najviše zabolela predsednika Vučića koji pita – a gde je to u svetu povećanje od deset odsto malo?
Kritičarima poručuje: „Prekinite da lažete, svim analitičarima, svim tim profesionalnim raznim lažovima koji iz dana u dan to ponavljaju. Nastavnik u srednjoj školi, učitelj, imaće za 11 odsto veću platu nego što je imao pre smanjenja.“
I dodaje da će od 1. januara manje zarađivati jedino njegovi, saradnici predsednice parlamenta Maje Gojković i premijerke Ane Brnabić.
Rekao bih da su od svih stotina hiljada javnih službenika i korisnika budžetskih sredstava oni jedini pravi podvižnici, da nisu alavi kao ovi drugi – posebno penzioneri kojima će prosečno povećanje biti 1.200 dinara mesečno – i da su ljudi kojima se okružio trojac Vučić, Gojković, Brnabić, napravljeni po kalupu svog neprikosnovenog šefa koji tvrdi da s platom od hiljadu evra mesečno izdržava višečlanu porodicu, školuje decu u privatnim školama i još plaća svaku vodu koju popije dok drži govor, kao i u ostalim prigodama.
A ko će to da plati: Guranje pod tepih
I dok traje to nadgornjavanje, da li je više, isto ili manje nego što je bilo pre tri godine, pod tepih se gura mnogo važnije pitanje: ko će to da plati?
U prethodne tri godine, od 2014. kada je došlo do smanjenja penzija i plata u javnim službama, iz fokusa javne pažnje iščilili su oni koji treba da pune budžet, kao da je zaboravljen privatni sektor a, za one koji nisu upućeni, BDP se stvara u privatnom sektoru i to treba da bude prioritet.
Osim načelnih i neobavezujućih govorancija, ideja da bi u realnom sektoru trebalo nešto uraditi u prethodne tri godine potpuno je gurnuta na marginu, a napušteni su planovi da bi fiskalnu konsolidaciju trebalo iskoristiti da se, na primer, smanje porezi i razni parafiskalni nameti kako bi se olakšalo poslovanje i realno se, bez budžetskih subvencija, povećao broj radnih mesta.
U stvarnosti, preduzetnici, posebno domaći, pastorčad su državne politike, osim onih koje štiti omerta, zakon ćutanja o poslovima u novouspostavljenim familijarnim krugovima gde se, najpre u poslovima s državom, i to državom na svim nivoima organizacije vlasti – od opština do republike – vrti veliki novac.
Može ispasti na kraju da smo u prethodne tri godine presipali, kako se to narodski kaže, iz šupljeg u prazno. Ja bih voleo da je razlog evidentne Vučićeve nervoze oko sumnjičavih pitanja i komentara povodom blagovesti iz Kruševca na sto dana vlade, saznanje ili barem slutnja da on sa sve vladom hoda po tankom ledu. Cenu ovog „smanjivanja smanjenja“ platićemo neaktivnom realnom ekonomskom politikom i daljim smanjivanjem javnih investicija. Ili kako se to, takođe narodski, kaže – badava ste krečili!
Teraj do džabe: „Bele vrane“ i etikete
Ali nisu svi mišljenja da je potez Vlade dugoročno dobar. Ekonomista Ljubomir Madžar, nikad taj neće dospeti u oglas, smatra, na primer, da je reč o ugađanju trenutnim potrebama, praksi koja nas je takoreći dovela do „prosjačkog štapa“.
„Ja ću tu ispasti možda bela vrana i izložiti se izvesnom linču. Ja mislim da to nije dobra ideja“, rekao je Ljubomir Madžar.
Jer, kaže, nema garancija da će se dopadljiv fiskalni rezultat ponoviti i dogodine, pa je nerazumno ići na povećanje javnih rashoda. Uz to je, naglašava Madžar, javni dug Srbije i dalje visok i iznosi 65 odsto BDP-a, a na to je uticalo i jačanje dinara.
„I to jačanje dinara ima za posledicu da se taj odnos duga i BDP-a smanjuje. Kad ne bi bilo te aprecijacije, koja inače nije dobra, dug prema BDP-u bio bi za nekih 5,3 odsto veći nego ovakav kako je nominalno iskazan“, kaže.
Madžar dodaje da je privredni razvoj jedina prava socijalna politika kojom se smanjuje broj siromašnih i poboljšava položaj socijalno ugroženih, dok je sve ostalo bacanje mrvica narodnim masama.
Nego šta, nego će da ispadne „bela vrana!“
I plate, dodao bih ja, mogu da budu 500 evra ako dinaru još malo napumpamo mišiće, bez realnog pokrića za takav kurs, a ako ga oborimo na ispod sto dinara za jedan evro, pa poteramo još malo dalje, može da bude i hiljadu evra prvi put u našoj neponovljivoj istoriji ekonomskog lomatanja.
Ovo me je podsetilo na priču o čoveku koji je otišao u štampariju da se raspita za cenu štampanja etiketa za neki njegov proizvod gde su mu rekli da deset hiljada etiketa staje, recimo, sto hiljada dinara. A dvadeset hiljada? To vam je – napravili su u štampariji kalkulaciju – tri dinara jeftinije po komadu. A pedeset hiljada etiketa?“, pitao je naručilac posla. Cena je bila još niža. „Teraj do džabe“, rekao je zadovoljni mušterija.
