Najbolja stvar kod gostovanja u Utisku nedelje je što ti to obezbedi teme za bar tri kolumne unapred, a sve po principu šta-je-ono-pisac-hteo-da-kaže… Dobro, prošle smo se nedelje tako dorekli o Naseljenom Mestu Beograd, ‘ajde sad da se dorečemo i glede Politike, koja jeste ili nije najbolji dnevni list u Srbiji, i čiju će glodurku Ljiljanu Smajlović onaj Zli Tadić smeniti, ili pak neće…
Ponajpre, rekao sam da je Politika najbolji dnevnik u ovoj zemlji, doduše, uglavnom zato što joj je konkurencija očajna. Mnogima se to nije dopalo: kako, bre, najbolja?! Kako, bre, očajna?! Pa, lepo. Tabloidi su prokleto đubre, Glas je odavno zakoračio s onu stranu dobra & zla, Novosti Jado su prestrašne, Blic je sasvim pristojan (živeo drug Vesa!), ali to je ipak „samo“ jedan lahorni večernjak – nema tu zamerke, tak’i mu žanr – a ja sam, znate, čovek starinskog kova, ne zadovoljava me nešto što mogu da iščitam vozeći se od starog do novog Merkatora, i to ako bistrim natenane… I šta još ima, od dnevnih novina sa „nacionalnom frekvencijom“? Ima Danas. Eh, Danas… Za Danas rade neki moji drugari, uglavnom krit’čari; Danas je ispravno orijentisan; Danas je zaBetoniran, što ima svojih čari; za Danas crta Corax, a pišu Miša, Mita, Bas, Borka i Mali Juhas (Kiš-Juhas). A ima čak i ceo jedan član redakcije koji zna da piše nešto što biste poželeli da čitate – stanoviti Panović Zoran. I to je sve lepo što bih mogao da vam kažem o Danasu (razume se da ga čitam redovno od prvog broja). Je li to dovoljno na ovu skupoću? Prosudite sami… I eto, zato – Politika, svemu uprkos. Nemojte mene da krivite što naglas izričem stanje stvari, kao da sam ga ja stvorio, i kao da sam srećan zbog njega. Naprotiv, prvi ću uskliknuti s ljubavlju pojavi nekih novih ozbiljnih, a dobrih novina; to nam je nasušno potrebno, oglupavesmo skroz. Pa makar to bio i Danas – ako se kojim slučajem ikada ratosilja svih onih namnoženih nadobudnih diletanata, entuzijasta, smoritelja, prišipetlji i niškoristi koji guše i njega i čitaoce, ali to valjda rade za dž, iz ljubavi (prema publicitetu), pa su svi srećni: nix vajda – nix trošak.
Okej, svi znamo šta je Politika bila za vreme Miloševića, hajde da ne gnjavimo više s tom pričom. No, šta se dogodilo posle Petog oktobra? Politika je umivena, isprana – od ama baš svega, čak i od sadržaja. Jašta, kupanje joj je svakako bilo neophodno, ali… ne može večito da hoda gola naokolo! Drugim rečima, agresivnu režimsko-nacionalističku propagandu iz devedesetih zamenilo je Ništa Sa Mašnicom: Politika iz „dosovskih“ dana bila je jedno uplašeno, bledunjavo, anemično čeljade bez sadržaja, stila & stava. Ne možete rešiti fundamentalni nedostatak bilo kakvog identiteta tako što ćete angažovati jednog „amblematičnog“ čoveka sa strane (Ivana Torova) da vam piše nedeljni politički komentar! Nije, naravno, problem u Torovu, njemu čast & čest: on je u Politici pisao isto kao što je pisao u Danasu iz „antirežimskih“ vremena, i to je sve što jedan komentator objektivno može da učini (isto važi za Stojadinovića). Zašto je to bilo tako? Rekao bih, ponajviše zato što je Politika posle Petog oktobra olako prepuštena jalovim „unutrašnjim snagama“, da se one nekako izvlače za perčin iz blata u kojem su se ipak komfor(mistič)no muljale tokom devedesetih, čuvajući jedni drugima leđa kad prigusti. To, kumašine, nije valjalo ništa: Politiku je morao da prodrma neko sa strane, neko ko nije deo tog nerazmrsivog ja-tebi-ti-meni klupka iz beskrajnih hodnika zgradurine u Makedonskoj! Ispalo je da se taj neko zove Smajlović Ljiljana. Na dan kada je izabrana za urednicu, rekao sam Svetlani 1 i Svetlani 2 – posvedočiće valjda, ako me kogod tuži… – da će Lj. S. 1.: vešto zakoštuničariti Politiku; 2. zanatski je bitno unaprediti: to će ponovo postati novine za čitanje (i za nerviranje, dakako; no, i to je nekakav znak života). Tri godine kasnije, sasvim sam zadovoljan svojim proročanskim sposobnostima.
Ljiljana Smajlović je napravila nekoliko jednostavnih, ali efikasnih trikova: otvorila je novine za veoooma različita mišljenja, ali tako da diskretno preovladava „konzervativno-nacionalna“ linija, mada više u nekom sveprovejavajućem generalnom podtonu, nego onako vulgarno vrištavo; osvežila je redakciju, ali ne apsolutnim početnicima i diletantima pokupljenim sa ulice – to se tako ne radi! – nego ljudima koji su se negde već dokazali, a koji su, khm, upotrebljivi za njen koncept. Nije to revolucionarno otkrivanje rupe na saxiji, ali je bilo sasvim dovoljno da Politika ponovo zaliči na nešto. A Nešto je uvek bolje od Ničega: ako treba da biram između Antonića & Vukadinovića i ništavila bez sadržaja i stava, uvek ću izabrati ovu dvojicu, mada se s njima slažem valjda još samo u tome da sreda obično dolazi nakon utorka.
Da li ovo znači da ću da „branim“ Ljiljanu S. ako neke zle čike budu htele da je smene? Ne, neću, kao što neću ni da je „napadam“: ni njen odlazak ni njen ostanak ne bi mi izazvali nesanicu praćenu napadima anksioznosti. Jeste, verovatno bi njen nedobrovoljni odlazak uistinu bio suštinski „politički“ motivisan, ali takav je bio i njen dolazak: nije baš uverljivo i principijelno buniti se protiv istog onog mehanizma koji te je doveo tu gde si. Tja, zar ne rekoh da je Lj. S. vešta novinska urednica? O, da. Ali, zar mislite da to nisu, šta ja znam, i Dragan Bujošević, Vesa Simonović, Dragoljub Žarković, Pera Luković (Ljiljin stari, neumorni fan)? Pa ipak, njih kanda onomad niko nije zvao da sednu u komfornu fotelju na petom spratu Politike. Zašto? Zato što nisu oni, nego ona, bili bliski tadašnjoj DSS-vlasti! I tačka! Ne mislim pri tome na neku trivijalnu, interesno-poslušničku bliskost, nego na ideološko-svetonazornu. Važno je samo jedno: niko više nikada ne sme da ide ispod izvesnih standarda koje je ona postavila. Možete se ljutiti, psovati i proglašavati me izdajicom neke virtuelne „naše stvari“ po sto puta, ne me je briga, ali Lj. S. će, ako zaista ode, ostaviti bolje novine od onih koje je zatekla. A baš to je domaći zadatak i za nekog njenog mogućeg naslednika.
