Đoković i ostatak: Gde je to đubre da ga pokupimo
Novak Đoković, ubedljiva ikona srpske penetracije u svet bez granica, reklamira ovih dana neki spot pod, parafraziram, naslovom: „Očistimo Srbiju“. Reč je o ekologiji. Plastika i drugo đubre. Zatrpani rečni tokovi, divlje deponije i slično.
Nemam ništa protiv. Naprotiv. Uspeh ovog poreskog obveznika Monte Karla prikovao je i mene uz televizijski ekran. Novače, samo reci gde je to đubre, pa da ga skupimo zajedno.
Zamislite još spot u kome Novaku terciraju Nemanja Vidić i Željko Obradović, košarkaški trener koji je po osmi put osvojio evropski vrh. Ko bi im odoleo?
Znam! Statistički zavod Srbije koji je optužen da lažira podatke o privrednom oporavku. Novak, najuspešniji srpski izvozni projekt, u smislu reputacije zemlje, obraća dužnu pažnju na statistike svog učinka: prvi servis, neiznuđene greške, bekhend, forhend i sve ostalo… Iz toga se izvlače dugoročni zaključci o treninzima i taktici.
S druge strane, one strane koja se tiče nas koji ne živimo na Azurnoj obali, ovdašnje statistike su lažirane. Ako je „Politika“ dobro prenela izlaganje Stojana Stamenkovića („Ekonomski planovi na popravnom“ od 8. maja 2011), u Srbiji se dogodio statistički skandal velikih razmera, ili statističko prosvetljenje, već zavisno od ugla iz koga se gleda.
Tri, četiri dana pljušte optužbe, a niko ne demantuje sumnje da se „na veliko“ falsifikuje srpska ekonomska stvarnost koja bi nas naterala, možda, da igramo više na mreži a manje, recimo, dvoručni bekhend.
Na stručnom skupu na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Stamenković je saopštio da je Republički zavod za statistiku značajno korigovao – naniže – stope realnog rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) za 2007, 2008. i 2009. u odnosu na one koje su ranije bile dostupne javnosti.
Neprijatna po sebi, ova informacija je tim gora što su novi podaci bitno nepovoljniji od prethodnih koji su se do juče smatrali tačnim i po kojima su rađene sve zvanične makroekonomske analize. Implikacije su veoma loše i nisu samo ekonomske već i političke, piše Nebojša Katić, jedan od malobrojnih, a uticajnih analitičara domaće ekonomske scene.
Domaći političari su se gordili, piše Katić, da je Srbija prebolela krizu lakše nego njeni susedi, i taj stav su potkrepljivali relativno malim padom BDP-a u 2009. godini od 3,1 odsto. Novi podaci, ako Stamenković ne greši, kažu da je stvarni pad BDP-a bio dvostruko veći i da iznosi 6,2 odsto. Pri tome sve stope rasta od 2001. godine do 2009. su korigovane i nijedna nije ostala onakva kakva je godinama unazad prezentovana javnosti.
Ovaj statistički šok otvara velik broj pitanja na koja se mora odgovoriti ako se želi izbeći optužba da je bila reč o namernim manipulacijama statistikom. Na srpskim ekonomistima i statističarima je da pokušaju da zaustave dalju kompromitaciju struke.
Više je nego čudno da Republički zavod za statistiku nije sazvao konferenciju za štampu i informisao javnost o kasno uočenim fundamentalnim obračunskim greškama desetogodišnjeg perioda. Koliko god bilo neprijatno, to se moralo uraditi i to se ne sme skrivati.
Važan je, nastavlja Katić, i sam trenutak prosvetljenja – da li su srpski ekonomisti i statističari sami otkrili strašan defekt u obračunu BDP-a ili im je neko sa strane na to ukazao? Ako jeste, ko? To svakako nije mogao biti MMF, koji je domaće podatke prihvatao i unosio ih u svoje zvanične statistike.
Cecin recept: Narukvica do tačnog računa
Konačno i najvažnije, javnost mora razumeti ne samo kako je do serije grešaka došlo nego i razloge zbog kojih one nisu bile godinama uočene.
Kako je moguće da brojne ekonomske nelogičnosti nisu pozivale na uzbunu? Kako je moguće da se, uprkos ogromnom i kontinuiranom padu zaposlenosti i dalje verovalo u dinamičan (statistički) rast BDP-a, ili njegov blagi pad u krizi?
Kakav god odgovor da usledi ili, još gore, ne usledi, vlada i ekonomski analitičari moraju pobacati sve svoje stare analize i praviti nove. One će pokazati da je Srbija u mnogo goroj ekonomskoj situaciji no što je statistika do juče pokazivala. Svi parametri, od spoljne zaduženosti, preko deficita trgovinskog i tekućeg bilansa ili deficita budžeta su dramatični – oni su u apsolutnom iznosu ostali isti dok se BDP „smanjio“.
Od zbunjene i kontinuirano dezinformisane domaće javnosti mnogo toga se može sakriti, ali će to teže ići sa stranim agencijama, bankama i institucijama koje analiziraju stanje u Srbiji, daju joj kredite ili joj određuju kreditni rejting. Zanimljivo je i kako su ovi trustovi mozgova, sa navodnicima ili bez njih, ironiše Katić, godinama prihvatali čudne podatke domaće statistike. Tome je sada došao kraj, kao što polako dolazi kraj i raskoraku između statističke stvarnosti i na njoj zasnovanog političkog optimizma i stvarnosti koju žive građani Srbije.
Zašto već tri dana ćuti Zavod za statistiku? Ako je profesionalna greška, onda nek priznaju nesposobnost. Ako Stamenković greši, a i to nije nemoguće, onda je njihovo ćutanje oblik političkog oportunizma i to gaji crv sumnje da su, pod nekom vrstom političkog pritiska, lažirali stvarnost.
I vi ste, čitaoci, pretpostavljam, uočili anomaliju da se ono što statistika obelodani razlikuje od vašeg stvarnog života. Recimo, najava da smo prebrodili krizu, a sve smo dublje u njoj. Šta treba da odigram: forhend ili dvoručni bekhend. Poen s osnovne linije ili da izađem na mrežu?
Ima li ovde mesta krivičnoj odgovornosti, pa makar po Cecinom modelu, da do kraja života sede s narukvicama u prostorijama Zavoda za statistiku, dok ne izračunaju tačnu meru srpskog posrnuća. Ili da budu zaštićeni svedoci u optužbi protiv onih koji su naručili lažiranje stvarnosti. Ili da tuže Stamenkovića zbog ozbiljnog podrivanja ugleda države i izazivanja nepoverenja u državne institucije? Nešto od svega ovog moralo bi da se dogodi. I to – pod hitno!
Vrtenje slavskog kolača: Ko će s kim?
Srpska vladajuća politička elita očekuje blagovesti o kandidaturi za članstvo u EU. Rekao bih da je aktuelna vlada, a to sam već pisao, više nego što je politički pametno vezala za to pitanje svoje izborne šanse.
Jasno je šta će biti ako kandidatura ne prođe, ode „žutima“ koža na šiljak, ali je neizvesno šta će biti ako ta blagovest ipak stigne do naroda koji je valjda već naučio da se, parafraziram, „Evropa ne sipa u traktore“.
Dojadili su narodu evropski činovnici, zvali se oni Bramerc ili File, i njihove reči s pažnjom više niko u Srbiji ne prati, što nije njihova greška nego je posledica našeg zamora idejom o evropskim integracijama koje nekako liče, u našoj izvedbi, na turiranje automobila koji je u leru, pa još osiguran ručnom kočnicom.
Predizborna groznica već se oseća, ali nekako naopako. Stranke se utrkuju u pozivima na udruživanje, na sabornost po ne baš jasnim programskim sličnostima, vrte slavske kolače umesto ideja, šalju se manje ili više uvijene poruke mogućim predizbornim i postizbornim saveznicima, pa smrtniku liči da se oni dogovaraju kako da sjaše Kurta a uzjaše Murta. Ljudi ne vide svoj interes u tim nadgornjavanjima.
Još statistika beleži da jedni rastu, a drugi padaju. Ako lažu MMF, što ne bi i nas?
