Lako je s principima – svi se slažu da je zemlja okrugla, ali se oko toga ne pravi vlada, već oko para i ministarskih sinekura

Bugarski model: Šta je bilo s Kasandrom

Ovih dana, sticajem vrlo privatnih okolnosti, boravio sam u Nišu

i kao žrtva ničim posebno zaslužene prepoznatljivosti, dakle kao javna ličnost, bio sam izložen pitanju koje mi u Beogradu svako malo postavljaju i znani i neznani: A šta će da bude?

U takvim situacijama ne isplati se praviti se blesavim, jer je vrlo jasno šta me ljudi pitaju. To me podsetilo na anegdotu iz vremena kada je na ovdašnjoj televiziji prikazivana TV sapunica „Kasandra“, a kako su Bugari bili u prilici da prate jedno dva nastavka ove srcoparatelne drame pre domaćeg auditorijuma, za jednu „crvenu“, ondašnjih deset hiljada dinara, na niškoj pijaci prepričavali su sadržaj narednih epizoda, onima koji nisu imali živaca da čekaju na rasplet.

Problem s majskim izborima je u tome što rasplet ne znaju ni direktni akteri događaja, pa otkud bih ga ja znao, što me ne sprečava da nagađam o njemu, a to, nažalost, nije obaveštenijim i pametnijim učinilo ni one koji me slušaju ili čitaju. Čini mi se, međutim, da je takva situacija sasvim dobar povod da se progovori koja reč o ulozi medija i javnosti, uopšte, u ovim smutnim vremenima generalno neprincipijelnih koalicija.

Opšte je mesto da bi mediji morali biti objektivni što ne znači da treba da budu i ravnodušni. Ta vrsta idealnog spoja, verujte mom iskustvu, teško se postiže. Najčešće se iz navijačke strasti javlja neobjektivnost. Ali, to nije najgori stadijum. Najgori je spoj neobjektivnosti i ravnodušnosti, kad se iza krupnih reči i mrzovoljnih ocena aktera političke drame, ma sa koje strane spektra se oni nalazili, krije velika zvečeća praznina stvarne nezainteresovanosti i nerazumevanja za probleme društva. A još ima i urednika koji veruju da to poveća tiraž i/ili gledanost.

Ozbiljna tekovina Petog oktobra: Bez osporavanja broja 126

Postoji u Srbiji jedan skup političkih postulata koji je zatrpan pregrejanom izbornom kampanjom, jakom postizbornom retorikom i špekulacijama, kao i slabo prikrivenim emotivnim stanjima glavnih izbornih aktera i njihovih partijskih i ličnih interesa. Neki od postulata opstaće i posle ovih izbora, ma ko da pobedi. Ko što sam već pisao:

Prvo, nije ovo bio nikakav referendum. Izborni rezultat neće trajno rešiti nijedno od otvorenih pitanja srpskog društva, niti će uspostaviti stanje koje se ne može promeniti na sledećim izborima.

Drugo, smanjen je prostor i desnom i levom radikalizmu, makar zbog okolnosti u koju se svi zaklinju, odnosno da će garantovati sigurnost kapitalu, a još manje je verovatno da će posegnuti za limitiranjem dostignutih ljudskih i kolektivnih prava. Svaka vlada biće vlada takozvanog centra, ili, ako ne bude, biće ubrzo novih izbora.

Treće, koalicioni dogovor oko sastavljanja vlade teško je napraviti, jer dve najjače grupe, koalicija oko DS-a i Srpska radikalna stranka, nisu dovoljno ojačale da samo s jednim partnerom uđu u koaliciju, što znači da je nedovršeno tranziciono vrenje i da manji igrači (SPS) izvlače veliku korist ili nanose veliku štetu (LDP) u odnosu na proklamovane stranačke ciljeve.

Četvrto, neoprezno je procene praviti na predizbornim zaklinjanjima, a ponajmanje onim zaklinjanjima o tome ko s kim ne bi išao ni na večeru, a kamoli u vladu. U nedelju 11. maja završeno je brojanje, a prebrajanje još traje.

Ono što povezuje prva tri od četiri postulata jeste činjenica koja o Srbiji bolje svedoči nego što smo, ponekad, spremni da mislimo o njoj. Naime, došlo je do relativnog učvršćivanja društvenih institucija, pozitivnog etabliranja krupnog stranog i domaćeg kapitala, medijska scena je koliko-toliko uravnotežena, formirane su nove navike građana i povećano je njihovo očekivanje od odgovorne vlasti, pa bi bio potreban veći napor, makar bio i udarnički, da se sve to poništi, nego što je potrebno naprezati se da se stanje održi.

Preterana kolumnistička ocena glasila bi – neće biti smaka sveta, sve da i na svim nivoima vlasti pobedi koalicija Koštuničinih radikala, Šešeljevih radikala i neradikalnog Dačića s dve pratilje, mada mislim da su oni gore rešenje za oba nesporna cilja nacionalne politike – očuvanje nacionalnog dostojanstva i identiteta i obezbeđivanje nacionalnog ekonomskog prosperiteta. Ali, ako se, zbilja udruže, imaće više od 126 mandata, a tu vrstu pobedničke matematike niko nije osporio još od onog Petog oktobra.

Originalna ideja: Sva vlast Dačiću i njegovima

Svedoci smo da se ovih dana kao na nekoj traci nižu principi oko kojih bi koalicije trebalo da usaglase i kako se potvrđuje četvrti postulat: vodeći akteri stranačkih elita predizborno vreme shvataju kao vreme laganja, što će im kad-tad doći glave, makar na narednim izborima. Utvrđuju se principi oko kojih je lakše složiti se nego ih osporiti. Nešto kao zemlja je okrugla i slično. Pretendenti na izvršnu vlast toliko su načelno složni da mi sasvim umesno izgleda opaska jednog kolege koji je predložio da SPS sam samcijat formira manjinsku vladu, kad ih već svi toliko podržavaju i uvažavaju.

Ali, kad se razgrne ta neprincipijelna principijelnost oko opštih okvira koalicionih dogovora dolazi se do suštine odgonetke o tome ko će formirati vladu.

A to je već klizav teren. Na primer, gospodin Krkobabić već pita iz kojih para će se obezbediti povećanje penzija, a nisam siguran da partneri umeju na to da odgovore. Izabrao sam primer koji bode oči da bih izneo tezu da se iza saopštenja o usaglašenim principima vode teški ratovi oko para i postizbornih sinekura.

U suštini nije nemoguće, mada je malo verovatno, da se ovi izbori završe kako su i okončani – nerešenim rezultatom, odnosno da niko ne bude u stanju da sastavi vladu. Nije nemoguće, mada je malo verovatno, da se izbori ponove. U tom slučaju, boje bi prošla koalicija oko DS-a i Srpska radikalna stranka. Dačić i njegovi prošli bi gotovo isto kao i 11. maja, a stradali bi Koštunica i liberali Čedomira Jovanovića.

Ako se to ne dogodi na ponovljenim, gotovo sam siguran da će to biti ishod narednih i čini mi se vanrednih izbora. Srpska biračka volja zgušnjava se kao neka materija koja je posle dugog izlaganja nesnosno visokoj temperaturi izložena uticaju hlađenja i postepenog razumevanja ohrabrujuće činjenice da politika nije jedini oblik života.